Народно благо. Књ. 1

216

Њојви вилу, Хуси ластавицу, Отпреми их под Солун на војску. Кад је Хума тамо долазила, Јарана је доста налазила,

Па у војсци џењак учинише, Ко зароби (роба, ко робињу,

А. Ђевојка од Солуна бана,

Па га опрема цару на пешкеше, А цар њојви Босну пашалука. Па је себи л'јепо име дала, Ј'јепо име Шах-бег Диздар-ага, Беговала за девет година, Здружила, се с Везировић Мујом : Врло Хума Муји драга била,

Но да видиш Везировић Муја, Ђе он пише књигу шаровиту, Па, је шаље родитељу баби:

»А. да видиш родитељу бабо, »Каква имам у дружини друга, »По ходу бих рек'о мушка глава, »По погледу, није, вет ђевојка. Њему бабо другу отписује:

»0, мој сине, Везировић Мујо! »Лако ти је познати ђевојку : »Отиђите у пазар-чаршију,

»Па кушујте праха и олова, »Ако буде лијепа ђевојка,

»Неће гледат праха ни олова, »Вет ће гледат сјајна огледала ; »Да огледа (б'јело лишце своје,