Народно благо. Књ. 1

( ; 217

»Је ли јој се лишце валтрашило #« То је Мујо једва дочекао,

Па, он оде у пазар-чаршију И поведе Шах-бег Диздар-агу, Па купује праха и олова.

А да видиш Везировић Мује, Он говори лијепој ђевојци : »Шах-бег, побро, Невесињанине ! »Види побро ведрих огледала !« Њему вели лијепа ђевојка :

»Та луд ли си, Везировић Мујо, »Шта ће нама ведра огледала, # »Кад немамо л јеших ђевојака.« Ту се Мујо авизат не може.

Па је другу књигу накитио,

Па је шаље родитељу баби:

»А да видиш, родитељу бабо, »Каква имам у дружини друга # »По ходу бих рек о, мушка, глава, »По погледу није, вет ђевојка«. Њему бабо опет отписује:

»А мој сине, Везировић Мујо, »Отиђите у поље зелено, »Бапите се камена, с рамена. »Ту ћеш лако познати ђевојку«. То је Мујо једва дочекао,

Па одоше у поље зелено,

Бапају се камена с рамена : Једном баци Шах-бег Диздар-ага, Једном баци, мало не добаци,