Народно благо. Књ. 1

31

"Зафаљује љутоме стршљену, Што укиде бједу превелику . Црног мачка мишијег душмана, Родбину му у црно завио Мал. и њега није уграбио. Још је мишо мудролије емишљ о Док челица мудра досјетница Зове миту, да се бегенишу. Мијо приђе, пољубит се хоће Али цикну и натраг се трже Па, побјеже у земну шупљину. Сви сватови у смјех ударише Мијо страда откле се не нада. Отале се свати подитоше Поведоше мушицу ђевојку.

Кад су били двору комарову Затурише велико весеље, Много су се туде веселили

И свакаке пјесме изводили. Па сведоше са мухом комара, У тиквицу таман до дувара; Ту се комар лијепо смјестио

У ложници чађавој тиквици,

У алвату високу долафу Једну ногу пода, се савио

А другу је лако опружио

А. мушица, стаде га дворити

И комару у ноге гледати,

Па му стаде 'вако говорити: »О комару; мили господару,