Народно благо. Књ. 1

ТУ

духа и духовитости, и наших моралних и друштвених схватања. Када Краљевић Марко над мртвим Мусом узвикује:

»Јаох мене до Бога милога,

Ђе погуби од себе бољега !«, он само изражава једну ознаку нашег народног карактера, дубоко усађени култ јунаштва. 0 другој народној врлини, о тежњи за правдом, говоре речи Јевросиме мајке у песми »Урош и Мрњавчевићи« »Немој, сине, говорити криво, Ни по бабу ни по стричевима, Већ по правди Бога истинога ! Немој, сине, изгубити душе. Боље ти је изгубити главу, Него своју огрјешити душу “«

2.

(С пропашћу наших самосталних држава, у 14. и 15. веку, замрла је и наша писана књижевност, али усмена народна књижевност, која, је настала у феудално доба, наставља још интензивније свој живот. Јуначка епика чува и даље знакове феудалног уређења, пева о витешким мегданима, о борби »за крст часни и слободу златну«, о одбрани обрава и поштења, и т. д. Имамо доказа да су слуге певале песме у славу својих господара. У рибарској идили »Рибање и рибарско приговарање«, коју је написао (Хваранин Петар Хекторовић (1487—