Народно благо. Књ. 2

1168 35 ЗНАШ "ли ДРАГИ, КАД СЕ _ · ЗАРЛЕДАСМО. = а Вила« 1886. стр. 141.) Ока ли драги, кад се загледасмо Једно другом вјеру задавасмо !__Тврђа вјера бјеше од' камена, " Данас нам је мекша од памука, Јер си, драги, вјером преврнуо, _ Болесна, те превртала мајка "Од Ђурђева. до Митрова данка. "Свуд ти мајка лијека, тражила, _ И од мене и од моје мајке. Ја имала, ја ти га не дала, Већ ти дала од чег боли глава Чубре траве и коприве жаре! Сунце зађе, а мјесец изађе, Јово Мару на водици нађе Њ Бијело јој обљубио лице. > Пвили, плаче племенита Мара :__»Авај мени, до Бога милога | »Ко ће кавал милој мојој мајци »Да. је моје лице обљубљено 2 |« Тјешио је челебија Јово: »Шут' не плачи племенита Маро ! »Ја љубио, ја ћу и казати«. Па одведе злато Мару двору. Ђорђе Петровић, Сарајево.