Народно благо. Књ. 2

И кров пенџер промолио главу, Те погледа на оџак у ут а А кад сједи беже ЈБубовићу, Прекретио ноге на серџади, дапалио на лулу дувана, Присркује каве из_ филџана. Поред бега његова кадуна, Џа се беже разговара с кадом: »Моја. кадо, моје чисто злато, »Ја ћу сјутра рано путовати, »До Мостара, челеби-павара ; »Чувај моју кулу и авлију, »Ја се бојим Томића, Мијата, »јер се нешто насрдио на ме«. А то Мијат и слуша и гледа; Па св спушта, низ бијелу кулу, На авлији љестве оставио, Из авлије Мијат искочио, Па готова посједе дорина : Оћера, га пољем“ широкијем, Куд гођ гони у Бишину дође. - На сред пута, одоједе дорина, Привева, га за "_букову грану. Кад у Јутру, Ј јутро освануло, И жарано сунце огријало, Док ево ти два хрта огара, На њима су- сребрени литари, Чим их виђе Томићу | Мијате, _ Чим их виђе, тијем их познаде.“ Мало стаде, дуго не ШИ

<<