Народно благо. Књ. 2

ПО __

Ал ето ти бега ЈБубовића, _ На својему помамну дорину. | На дорину ноге прекрстио, ЈЕ У рукам“ му ситна тамбурица ; _ Јасно куца, танко попијева, "Уз тамбуру спомиње Мијата, Скочи Мијат на ноге лагане, Е А пригрли сјајна певердара, Па оваку ријеч бесједио: — #00, Турчине, беже ЈБубовићу, » Иво мене-на' сред друма, пута, »Ти устави својега дорина, · »Да јуначки мејдан дијелимо. »Удри, беже, ил да први гађам, »Немој рећи да је пријевара !« = Кад Мијата беже угледао, Тамбурицу у траву бацио. Отпустио ноге нив дорина, Граналију пушку пригрлио, На Мијату нишан саставио. Пуче пушка, бега ЈЉубовића,. Ал Мијату добра срећа била, Те га танка пушка не згодила. Хшпро Мијат пали џевердара, . Па је добро бега погодио, Проломи му шоке на прсима; На плећи му пенџер ошворио. Бег св наже низ коња дорина, Ни жива га земља не шчекала, _ Беже паде а Мијат припаде,

|