Народно благо. Књ. 2

Па узима сабљу бријаткињу, Што је њему бабо саковао. Она на њег очи исколачи :

= 61

»Под оружјем — знаш — лијека нема.

Он остави сабљу бријаткињу,“

Па он узе од злата матару, Те он спаде у равне подруме, Ца посједе дебела вранчића.. Кења јаше, Бога' помињаше, Окрену се пољем зеленијем Кад Јелица брата угледала, Ђе не нови ништа. од оружја. На бијелу излећела кулу.

Па на мајку јорган набацила,

Са чивије сабљу прихватила,

Па је носи свом брату Јовану: >) мој брате, дијете Јоване !

„Ето теби сабље оковане. »Кад си био од седам тодина, "> то је теби бабо саковао, »АкО теби до невоље дође, »Нек' св сабља у невољи нађе, »Удовици није вјеровања !« Уве Јован сабљу оковану,

Па он оде пољем зеленијем

И ето га Ђетелу језеру.

У лијепа доба долазио,

Баш у јутру, у огранак сунца, Па спануо ва коња вранчића, Умио се и Богу молио,