Народно благо. Књ. 2

_ Мили Боже, на свему“ ти хвала !

_И малару воде наточиој = Па, посједе бијесна вранчића, |

Вјетра нема, а планина. јечти. Кад св њему даде погледати,

За њим лети седам капетана,

А пред њима Јанкић капетане, Носи голу сабљу у рукама, "Да Јевану осијече главу.

Виђе Јован да ће погинути,

Па за своју сабљу прихватио. Дохватио Јанкић капетана,

На. дохваљу по бијелу врату

И он њему посијече главу. — Кад то виђе све шест капетана, о Побјегоше тори у планину. Што му бјежи ни ТОНИТИ неће, -

_ Што не бјежи сабљом исијече.

Па он узе главу Јанкићеву, Па“ је баца коњу у вобницу, Па је носи својој старој мајци, А на име зелене јабуке. _ -- ПИ шј Јанкићево узе одијело,

- Па се свлачи, те се преоблачи,

Да га-не би познавала мајка. Па посједе његова кулаша,

За кулаша привеза вранчића, Па ето га пољем широкијем.

~ А да видиш Будимске краљице, |

ЂЋе скочила на ноге лагане,