Народ и државници Србије у 1912. и 1913. години

Европа запливала, да из њега изиђе са испре. вртаним престолима, размрсканим крунама, разлупаним грофовеким и баронским грбовима и збрисаним привилегијама.

Овај страх дипломатије европске, гонио ју је неодољиво да уложи сву делатност и све опробано лукавство и подмуклост своју, да разбије набујало ратно расположење балканских народа, како би осујетила њихову решеност, да се лате очајних и крвавих мера за избављење својих сународника, тих мученика кроз столећа, на чија су страдања потентати Европе гледали са хладнокрвношћу, која је много ближа зверској себичности и самољубљу, него просвећеном човекољубљу и хришћанском милосрђу.

да тај циљ велике европске силе, делегирале су Аустро-Угарску и Русију, као две силе највише интересоване на Балкану, да владама балканских држава доставе до знања једнодушну одлуку европских великих сила која је главила: да се неће дозволити никаква промена на европској територији турске. царевине, ни на Балкану у опште ма жакав дио истоб рата; дакле: да се неће одобрити никаква измена која би, ма и најмање пореметила дотадашњи „статускво“. Али пре но што су владе балканског савеза могле ма шта одговорити делегатима великих сила, Црна Гора је већ била објавила рат Турској а најмлађи син краља Николе, краљевић Петар, укресао је својом руком први топовски метак, који је одјекнуо по целом Балкану и