Народ

Бр ; 10,

С ОЛУ Н, НЕДЕЉА 6 АВГУСТА 1917 год.

БРОЈ 10 ЛЕПТА

„Народ“ излази свакога дана по подне.

Штамттарија се налази у ул. ' Леонтос-ту-Софу бр. 13.

Власник КРСТА Љ МИЛЕТИЋ

ГОДИНА I. Рукописи се не враГају. Огласи и белешке наплаћују се по погодби.

Редакција је у улици Булгароктон бр. 59.

Главни уредник ДРАГ. С. ГОГИЋ

РАД И Н0В0 ВРЕМЕ

(Свршетак I ЛордЛејверхелм, мисли да би радник могао пристати на систем зараде према резултатима предузеТа, али само под два услова. Пјјво, ако се до веГе производње до!зе умешжућу и бољим познавањем посла, да се норме за радничке зараде не смањују простим Ц 1 X 1 г послодавчевим. Д|)уго, у случа1у уво'ђења коЈе нове машине, која производњу чини јефтинијом, да радник има свој део у користи ко!а се од машине има. Д]зугим речима, свака нова економнија машина треба да је добро дошла и да се употреби, али и радник који се служи њом треба да има већу зараду него пре. Не само што лорд Лејверхелм твјздо верује у повеТање надница и осталих прихода, он је тако исто одлучан адвокат скра^ћења радног времена и давања што више прилика за умну и физичку забаву и Ј)азвијање. Тужан живот што га проводи највеТи део индустриских класа мало разумеју они који пишу под срсћним околностима. Лорд Л. сумња, да Ге они, који су из њега изашли да се изложе опасностима, напорима и тегобама ровова и борбе, марити да га поново сносе.

Промене рада, како је обично Гледстон говорио, најбољи је облик одмарања; и они мефу нама, чији су послови променљиви и занимљиви, могу, баш услед те разновјзсности промене, радити стално и напорно до дванаест па и четЈшаес г сати дневно. Али мало их ,е ме'ђу нама у стању да схвати огромну разлику измефу таквог живота и бедног, жалосног и монотоног таворења човека или жене, који раде по осам до десетсата дневно под фабричним условима, који су, тако рећи, слични условима једне мртве машине. Радник најчеигће престаје да има за то време човечију личност, већ постаје аутоматом. Једини пут да се избегне ова тужна монотонија, која отупљује дух и убија душу, јесте усвајањешесточасовног дневног Ј)ада. Док 'ће гвоздена машина радити дневно дванаест сати уместо осам, људска машина, ако смем тако да се изразим, састојала би се из две смене, од којих би свака оадила по шест сати. Лој)д Л. веЈзује — у чему се наслања и на искуство — да би људска машина могла урадити толико исто за шест сати, колико сад за осам, изузев у једном малом броју инду-

стрија, где нарочити услови преовлафују, док ће нови часови машинског рада створити толико повећање у производњи, да 'ће се иста плата мо ћи давати ])адницима за тих шест са ти })ада, као сад за осам. Јер очевидно је, да 'ће машине, уз нешто повећану потрошњу угља, радити по исту цену за дванаест часова, за коју сад })аде осам. Часови доколице могу се употребити на умно или физичко усавршавање, које успособљава раднике за више ствари. Овај се идеал не'ће мо ћи одмах добити, али му треба тежити. При закључку, лорд Л. изнео је, да ће друговања у рововима и борбеној линији вршити јак и повољан утицај на односе измефу Капитала и Рада после Ј)ата. Ако узмогнемо да сачувамо или улијемо тај дуг другарства у свој индустЈшјски и трговачки живот, он "ће много допринети, да се отклоне подозрење и неповерење, које су тако често у прошлости ометала отворен, пријатељски споразум изме•ђу послодаваца и радника. Неповерење и подозрење су два најтежа душевна стања против којих треба ратовати и које треба савладати. Она развијају изопачену умешност у налажењу задњих намера тамо, где ових нема. У рововима људи свих класа не само што су

чешали раме уз Јзаме; они су се један поред другог борили, заједно гледали у очи смрти и опасности, научили да поштлЈу и разумеју један другог и да верују један д])угом. Имајмо поверења, да ће утицај тог узајамног познавања и поштовања допринети разумевању, тешњој сарадњи и потпуној хармонији и да 'ће онемогу ћи ги у буду ће индустријску класну борбу. Цео проблем — тако простран и замршен вј)ло је озбиљан, један од најозбиљнијих који ће се појавити, кад мир дође. Време није још зрело за саветовања, али сви послодавци, изгледа лорду Л., добро би урадили, да осмотре проблем са свију страна и да буду спремни да изађу у сусрег неизбежним променама блиске будућности.

ЗВЕЗДИЦЕ

Ненолико савезничких вој ника гурају један вагон, али не могу да га крену. Наша два војника , случајно пролазеки, приђоше да помогну и покрену вагон. Па настављајући пут објашњавају њих двојица: <Не умеју они. Они гура]у на троа! а ми на ен!» Гаргантуа

ДНЕВНА ПОЛИТИКА Солун, 5. августа. Разочарења—која смо неизбежно морали “доживети због превелике при])одне жел>е да што пре дофемо у Србију и због наде да Ј.е се, приликом сваке операције, то поетиЈ.и — учинила су код нас, да сс не скреЈ.е пажња на огромне операције на западном фронту или бар им не п])идајемо велику важност. Истина, не може се утв])дити, да ли ће и у колико •ће ове операције престављати неку велику офанзиву, заузима јући територије, али су оне извесно гигантска битка морала и гвожђа између два краЈње огорчена противника. И таква битка, не само да није мале важности, ве-ћ се може и-ћи дотле, да се стекне нада да -ће у овој битки бити замашан део победе у војничком смислу. Ван разговора једа велика невоља нагони Немачку да тражи мир, чак и онда кад од тог тражења очекује само срамоту. То је стицај разних околности, који је на то приморава, и само је уверење, да су војнички јаки, могло да је учини непопустљивом. И све те досадашње околности, у вези са искуством који Те добити са западног фронта и које Те их разуверити у схватању о некој војничкој надмоТности, довешће Не

ВОЈВОДКИЊА ОД ШЛИЈАНА °Д СТЕНДАЛА — ИЗ ИТАЈ1ИЈАНСКИХ ХРОНИКА 3 .)

Дијане, видев да је н>ена госпођа на путу да послуша кобну страст коју је она умела у њој да распламти, и сама је била подлегла л>убави коју јој је инспирисао Домицијен Форнари. Сада је била сигурна да ће се удати за ње га. Али је Домицијен био миран и скроман младић, хладног и уздржљивог карактера; заноси његове сладострасне љубазнице на место да га привежу, ускоро су му постали досадни. Дијана Бранкачи бла је блиска рођака фам лије Карафа; он је сматрао за сигурно да ће бити убијен чим ма шта о његовим љубавним односима допре до страшпога кардинала Карафе. Војводкиња је већ од извесног времена била подлегла љубавикојује осећала према

Марселу, када једног дана нестаде Домицијена Форнарна из села у које је био изгнан маркиз од Монтебела. Тек доцније се чуло да је се био укрцао у пристаништу Нетуно; без сумње је био променио име јер се више никад није ништа чуло о њему. Ко би могао да опише Дијанину жалост? Војводкиња је дуго слушала са благонаклоношћу њено јадиковање, али јој једног дана да на знање да јој је то постало досадно. Дијана, која је већ била напушгена од свог љубазника осећала је најсвирепије нагоне. Она дође чак и до уверења да је војводкиња отпратила Домицјена и да му је дала новац за пут. Ова луда идеја оснивала се искључиво на неколико примедаба које јој је

војводкиња раније била учинила. После сумње дошла је одмах и освета. Она оде да тражи аудијенцију код војводе и исприча му све што се догађало између Марсела и војводкиње. Војвода није хтео у то све да верује. Помислите, рече јој он, да нма већ петнаест година како ништа нисам имао да пребацим војводкињи; она је се одржала пред свима заносима двора; најлепши принчеви па и сам војвода од Гиза, командант француске војске, пропали су код ње а ви хоћете да подлегне једном простом ађутанту? На несрећу, село у коме је се налазио војвода било је у даљено свега на две миље од оног где је била војводкиња и Днјана је могла често да дође у аудијенцнју а да војводкиња о том не сазна. Освета је била постала њено једино задовољство и она је

одавала војводи све до најмањих детаља. Она му је стално говорила да Марсед готово сваког вечера долази код војводкиње око једанајест часова н остаје код ње до јутра. У почетку те су приче толико мало утиска чиниле на војводу да он није хтео ни две миље да прође па да се око пола ноћи појави код војводкиње. Али, једном када се војвода налазио у Галече а када је већ падао мрак, Дијана упаде сва узрујана у војводин салон и јави му да је Марсел ушао у војводкињину собу. Војвода, који је у том моменту био рђаво расположен, узе свој мач и оде у собу своје жене где се појави на једним скривеним вратима. Марсел је био код војводкиње. У стварн, они нису били сами јет- ' • ту била и собарица. Вој>ошаш>а је била у постељи а Лшрсел се налазпо на три корака од ње.

Војвода је био изван себе од беса. Он скочи на Марсела и пошто га је стегао за грло, одведе га у суседну собу где му нареди да скине оружје са себе а затим га преда стражи која га одведе у затвор у Соријано. Војводкиња је остала у својој палати под јаком стражом. Војвода није био свиреп и хтео је, пошто га је прошла прва љутња да утиша ствар. Али се све било брзо прочуло п кадринал, његов брат, упутио му питање када мисли да крв ; љу криваца спере за себе срамоту. Војвода тада позове брата своје же А ч^ Акз.стасија Торанда д-ј са њиме пресуде Марселу за браколомство. Пос^ ле испита сведока, који и ако С у М у чени ни С у могли ништа да докаЖ у ( изведен је Мррс&л, Он је знао да гачека н да је неби мучилн одмах Је узј авио: »истина је да