Народ

БР. 245.

СОЛУН, НЕДЕЉА 1 АПРИЛ 1918 ГОД.

ГОДИ11А II.

БРОЈ 10 ЛЕПТА

»Народ« излази свакога дана по подне.

Штампарија се натази у улиди Коломбо број 6.

Власник КРСТА Љ. МИЛЕТИЋ

* БРОЈ 10 ЛЕПТА

Рукописи се не враћају.

Огласи и белешке наплаТ.ују се по погодби.

Редакција је у улици Коломбо број б.

ОЗБИЉНОСТ ЛОГАЂАЈА У АУСТРИЈИ ПРИЗНАЊА АУСТРИЈСКЕ ИЈТАМПЕ —вве—-

Догафајима који се дешавају уАустрији не придаје се, изгледа, увек довољно значаја, меТутим у истини није ни мало ситно, безазлено или безутицајно, кад дођо до таквих појава у једној држави до каквих долази у Аустрији. Мора изгледати страшно очајно за државне управљаче, кад народни посланици у сред парламента изјављују да т р а ж е оцепљење од такве државе, кад већ и широке народне масе једном врстом добровољног плебисцита дају израза своме захтеву о независној народној држави, и кад се читави пукови предају да би се после борили против своје државе. За карактеристику тога односа доносимо у целини чланак, који је о манифестацијама у Загребу,објавила »Рајхспост«, орган пок. престолонаследника Фрање Фердинанда: »Чудноват је метод којим се власти служе, да прекину ове недостојне сплетке. Пушта се Југословенској штампи најве-ћа слобода и не спречавају се демонстрације, али се чини све могуће да ништа нс изафе изван монархије. Ко је пратио демонстрације у Загребу и за тим прочитао извештај у варошким листовима, мора да се ухвати за косе и да се пита, како је го могуће. Командант стражара Бошњак, Србин, улетио је два пута с коњем у масу тако да је пао коњаник и коњ и господин

командант морао је пешке својој кући. Полиција је у опште била тако спора у вршењу своје дужности — а то је сигурно према добијеним инструкцијама да се ништа није избегло, што би се могло избећи. Поменути је командант стао да разговара са демонстрантима, извињавајући се за наредбе које је издавао. Човек је у оној гужви мораода побссни. Само су се чули поклици: Живела Србија! Живео Трумбић! Живео Пашић! Доле Аустрија! На гробљу су држани говори, уп;:кос забране, и положени су многобројни венци на песников гроб са српским тробојним пантљикама.

Демонстранги су такође носили српске гробојне значке. Све се то десило пред очима влаети, која је то трпела, и може се рећи давала подстрека. Тек кад су демонстранти напали на жељезничку с та н и цу разбивши неколико прозора, онда је полиција пуцала — у ваздух.

Политичари који су против југословенског покрета, били су нападнути увредама од ових голобрадих дечака, и сваки онај који није имао схвагања иста као и загребачка омладина, био би учинио много боље да је остао тога дана код куће. Држање Народног Позоришга просто је изазивачко јер је оно у знак протеста затворено тога дана, за то шго мује била забрањена пројекгована престава у спомен

Прерадовићу; и ако је управник позоришта Хрељановић народни посланик у Хрватском и Мађарском Сабору и позориште које прима субвенцију из приватне касе цареве! Демонстранти су принудили све грађане да истакну заставе и у час је цела варош била заставама окићена. — Продрли су и у зграду Сабора и ту су изнели и извешали заставу. Демонстрације од 19. марга нису тако невине, како би неки листови хтели да прикажу! Тај је дан искључиво био посвећен П а ш и ћ у и Трумбићу! 0 КОНГРЕСУ Рим. —- Поводом конгреса народа од Аустрије потишгених »Месаћеро« пише: »Народи у ропству Хабзбурговаца осећају право и дужност, да увере цео свет, да несме бити никакве сумње шго се тиче карактера њихових аспирација и могућносги за остварење истих. Народи ови знају програм правичног мира и стављају се на јстрану Споразума да лојално сараћују на триумфу«. СРБИЈА И АУСТРИЈА Крф. — Одговарајући на прекјучерашњој скупштинској седници на питање посланика Марка Трифковића поводом говора аустро-угарског министра спољних послова Чернина, а нарочито у погледу Чернинове изјаве што се гиче Србије Пашићјеодмах изјавиодајеодлучно демантовао Чсрниново тврђење, чим јс' за го дознао телеграмом из Амстердама. Он сматра за неопходно да поно-

во изјави пред Народном Скупшгином, да су тврђења аустро - угарског минисгра спољних послова у колико се тиче Србије нетачне. Са деснице узвици: »Чернин је лагао.« Затим Пашић чита део Чернинова говора у коме се каже како Аустрија не намерава потпуно да уништи Србију, али да хоће да живи у миру с њом, желећи ипак да је морално и економски уза се привеже. Пашић је даље изјавио, да Чернин није никада нудио С р б и ј и мир, а кад би то био и учинио, Србија га не би примила. Све изјаве графа Чернина само су бедне интриге, које Аустро-Угарској једино и доликују. Председник министарског савета закључујући, енергично изјављује, да се Аустрија и Чсрнин љуто варају, кад се заносе оваквим идејама на рачун Србије. Они не познају Србију. Србија не би никада примила сличан мир. Посланици бурноодобравају одлучни одговор Пашићев Чернину. Поново се чују узвици: »Чернин је лагао. Живела Француска!« Интерпелант Марко Трифковић узима поново реч изјавивши, да је задовољан одговором председника владе. И он је мишљења, да сс Аустрија служи само интригама. Аустрија интригира не само против велике државе као што је Француска већ и против малих држава, као што је Србија. Аустрија је интригирала на исти начин и у по-

четку рата, да би одвојила Русију од Француске. Све интриге против Србије — закључио је само учвршћују њено јединство са њеним великим и моћним савезницима. НЕМАЧКИ ДРЕДНОТ Лондон. — »Социјал Демократен« из Шгокхолма јавља, да се немачки дреднот»Рајнланд« насукао код Екерое. Према другим информацијама, јављају да је лађа наишла на мину и потпуно пропала. " У ШЕСТИНИ У јутру 28 марта после кратког борбардовања непријатељ је отпочео офанзиву на једном н а ш е м сектору. Борба је грајала целог 3 А П А Д Н Париз. — Дописник »Шурнала« на енглеском фронту изјављује, да је 250.000 немачких лешева затровало Француску земљу од 8 до 22 марта. За ову цифру гарантује енглеска врховна команда. Лондон. — У ниједној битци није узело } г чешћа толико аероплана, колико у садашњој великој битци на западу. На једном сектору било је у акцији једновремено 300 енглеских аероплана. Никад се аероплани нисутако ниско спуштали, ни тако се ингензивно служили бомбама, као сада, На неким секторима фронта, путеви, којим се непријатељ служио, потпуно су били блокирани од уништених кола, поубијаних коња и коморџија од бомба и митраљеза са наших апарата. Тако исто и сами

дана. Трупе нсмачкотурске које су ушле у наше ровове биле су одбачене једним противнападом и ми смо насгупили на више тачака линије, велике смо губитке нанели непријатељу и имали смо заробљеника. Један напад непријатељев 29 марта противу наших положаја на западној обали Јордана у околини Шераниш пропао је с озбиљним губитцима по непријатеља. Под артиљериском ватром наше коњичке трупе гониле су непријатеља који је одступао до близу Шунет Нимрик. Један коњички напад противу наших положаја на путу Јерихон Наблус, западно од Јордана одбијен је. Гфронт путеви били су потпуно разривени и неупогребљиви, тако, да је непријатељска комора морала пролазити преко поља. Бачено је у ваздух много депоа муниције, упаљени многи логори, ућуткане батерије, раТтурени одреди пешадије, која се прикупљала за напад, уништени ангари и аеродроми. Поред тога, наши су авијатичари оборили доста непрцјатсљских аероплана. Енглески авијагичар капетан Трлоп, који је у последњим борбама несгао, оборио је само једног дана 6 непријатељских апарата. Париз. — Завреме ноћи Француеке трупе контранападом у пределу Ангар Ан Сантер одбациле су потпуно Немце. Французи држе у евојим рукама поново цело село, као игробље. Губитци које је непријатељ претрпео без икаквих

мансим горки;

Ф Е Љ Т 0 Н

У СТЕПИ

Да нам је бар да наћемо један пар кобасица — уздисао је војник — има тако укусних кобасица. Али, у црној, изораној землЈИ није било кобасица. Јужна ноћ надолазила је брзо, и још се није угасила последња сунчева зрака, а већ су сјале звезде на тамномодром небу. Около нас непресгано су се умножавале тамне ссне, скривајући све више непрегледну степску ширину. — Браћо, рече полугласно »ђак«, тамо, лево, лежи један човек. — Човек, помисли сумњиво војник, од куда он тамо? — Иди тамо и пи гај га.

3 Сигурно има хлеба,' чим је дошао у степу, објашњавао је »ђак«. Војник погледа гамо где је требао да лежи човек, и, пошто испита погледом го место, речс одлучно: »хајдмо к њему!« Једино тамне и оштре очи »ђака« могле су распознати, да је она црна гомила, која је била од нас удаљена око 30 аршина, био човек. Ми му се приближисмо, брзо корачајуђи преко грудва земље, и осећајући, како нам нада на јело појачава глад. Ве ћ смо 'били близу, а прилика се није мицала. — Ваљда и није то човек, рече суморно војник, изражавајући мисао свију нас.

Али истог момента наша сумња ишчезну,јср сепредмет на земљи поче на један пут кретати, расти, и ми видесмо, да је то био заиста живи човек, који је окренут према нама, клечао и држао испружеие руке. Он нам повика промуклим и дрхтећим гласом: »Ни корака даље, јер ћу да пуцам!« Тамним ваздухом одјекну крагак шкљоцај. Као на заповест, ми се заустависмо и, изненађени непријатним дочеком, за неколико секунда не проговорисмо ни рсчи. — То је неки литков, промрмља војник. — Да, рече »ђак« после кратког размишљања. Он има и револвер; мора да је неки препредењак. — Хеј, повика војник, који је, како изгледа, био дошао до неке одлуке..

Човек је ћутао, не мењајући свој положај. Хеј ти! Ми те нећемо дираги, дај нам само хлеба, имаш ли који хлебац? Дај за име Бога! Проклет да си, скоте! Последње речи промрмљао је војник нечујно. Човек је и даље ћутао. Чујеш ти, отпоче војник понова, дрхтећи од беса и очаја. Дај нам хлеба, ми те нећемо дирати! Добаци нам га! — Хоћу рече ч о в е к кратко. Да нам је казао: »Драга моја браћог и да су ге три хришћанске речи садржавале најсвегије и најчишће осећаје; не би нас тако дирнуо, као с овим промуклим и кратким »хоћу!« — Не треба да се од нас плашиш, рече му војник благо, са осмејком на лицу, и ако човек није мо-

гао да примети гај осмејак, јер је био од нас удаљен најмање двадесет корака. Ми смо мирни људи. Путујемо са севера ка Кубану. Путем нам је несгало новаца, цело смо своје имање утрошили за храну. Има већ два дана како ништа писмо окусили. — Држите, — рече добри човек и замахпу руком. Један црни предмет пролети кроз ваздух и паде на земљу, недалеко рд нас. »Ђак« се баци на њега. — Ево јошједан! Јошједан! Више немам. Кад је »ђак« сакупио ову оригиналну милостињу, уверио се, да смо добили четири фунте сувог, пшеничног хлеба. Хлеб је био упрљан земљом и веома тврд. На прво се нисмо освртали, а друго нас је веселило, јер тврди хлеб боље засити.

— Тако, теби, њему, делио је војник озбиљно парчад. — Сгој! То није право! Теби, учењаче, треба да откинем једно парче, јер си добио више. »Ђак« се покори без речи, и ја добих једно мало парче, које одмах метнух У уста. И сам почех жвакати, једва савлађујући нервозан покрет вилица, које су могле да самељу камен. Залогај по залогај, топао и неописиво укусан, силазио је у горући желудац и изгледало ми је, као да се одмах претвара у крв и остале састојке. Овај пријатан осећај деловао је у истој мери на срце, као и на желудац, и ја сам сс налазио у сгању, које је личило неком полусну. (Насгавиће се)