Наша књижевност

112 Наша. књижевност

Јерман. — Разумео сам још пре него што сте рекли и још пре но што сте ме позвали пред овај трибунал. Зашто да се колебамо и обилазимо око куће, кад сви знамо где су врата Беседа је била дугачка, а пресуда кратка: дуби на глави, као што наређују прилике и време. Али ја радије остајем на својим поштеним ногама.

Управитељ. — Господине Јермане, част учитељског позива

захтева...

Јерман (окрене се). —Познајем молитвицу. Част учитеља захтева да данас буде бео а сутра црн, као што наређује господар. Даље још захтева да има главу на савитљивом конопцу, зато да може корисно да се клања на све четири стране, а захтева да колено буде не од кости већ од теста, зато да клекне насред улице у блато кад је потребно и кад се то наређује. А на крају још тражи да учитељ држи закључана уста, а кључ од браве да буде обешен на школским вратима. Знам ја добро ту молитвицу.

Комар. — Је ли праведно да судије моле, уместо да суде2 Минка. — Сам је себи судио.

Гени. — Немој у брда, друже, сада у зиму!

Жупник. — Ма-да... Рекли су ми, господине, да сте узорно у-

чени и да је велика ваша будућност; такође су ми рекли да сте узорно добри и да се бринете о својој мајци, која је стара и слаба...

Јерман (скочи). — Не спомињите њу, светицу, тим оскрнављеним језиком!

(Лојска му приђе.)

Управитељ (плашљиво). — Упозоравам вас да не пређете границу најпримитивнијег облика друштвеног опхођења...

Жупник. — Ма-да... Надам се да ћете о свему размислити, од почетка до краја... (Узме шешир и окрене се управитељу.) Господине управитељу, о свима осталим стварима... (окрене се осталима и лако се поклони) разговараћемо на вечери. (Оде, управитељ за њим; Комар отвори врата).

Јерман. — Још и прозор отвори... (иде према прозору) широм... (отвори) да се изветри... (приђе Комару који је био узео шешир) стој, само реч. Знаш ли да се бавим историјом словенског народа“

Комар (погледа га зачуђено). — Не замери... Гени. — У брдима је нећеш писати. Јерман. — Стрпи се... нећеш задоцнити на вечерње... Сада

проучавем историју противреформације. Тада су у нашим крајевима побили половину поштених људи, а друга половина је побегла. Оно што је остало, била је смрдљива руља. М ми смо унуци својих дедова (Окрене се према вратима; Комар се био за корак повукао; Гени и Лојска стављају шешире идући ка вратима.)

(Превела са словеначкога РОКСАНДА ЊЕГУШ) ИВАН ЦАНКАР