Наша књижевност

ХРОНИКА

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД

ИВО АНДРИЋ: „НА ДРИНИ ЋУПРИЈА“, РОМАН

(Издање Државнога издавачкога завода Југослазије)

После знатног броја мањих и већих новела, Иво Андрић се пребацује на шире планове стваралаштва: обрађује роман и разгранату књижевну хронику, не задржава се више на тренуцима и издвојеним личностима у њима, него обухвата читаве средине и епохе. У току 1945 године, он је објавио три замашна дела, која су импозантни резултати овог његовог новог стваралачког потенцијала: роман „На Дрини ћуприја“, „Травничку хронику“ 0 „консулским временима“ и роман „Госпођица“. Већ и сама чињеница да је са три крупна дела обележен нови стваралачки пут Ива Андрића убедљиво сведочи да је он њиме поуздано закорачио. Сад се доиста може говорити о новој етапи његове књижевне делатности.

Али што нам се чини да је потребно претходно подвући и нагласити, била би и друга значајна чињеница, да се Иво Андрић међу првима књижевно активирао у новим стањима земље и државе, и на тај начин се и одмах делотворно укључио у нашу нову културну изградњу. То је врло позитиван податак за човека и за писца у временима као што су ова која данас преживљујемо, која преображују животне облике и историјски значе оштро одвајање од прошлоста и одлучно кретање унапред. М зато једна овако манифестована активна воља, кроз резултате који садржајно пуно одјекују, треба да буде призната и истакну“ та. Она докавује да су у човеку који је носи и открива вредности стабилно постављене, са трајношћу која није сезонска. Иво Андрић је био скоро сасвим заћутао последњих година пред рат, пред катастрофу старога живота, у времену са тешким атмосферским притиском за стваралачки дах и дух. А активно, стварађући, проговорио је после олује која је атмосферу прочистила и богато је озонирала, дајући у краткоме временскоме размаку од године дана три значајна дела.

Од њих свако захтева да посебно буде расмотрено. Овога пута, биће гозора о првоме по реду, о роману „На Дрини ћуприја“.

Кад би човек хтео да процењује ствари по неким утврђеним шемама и шаблонима, ла их мери према формулама које сакросанктно квалификују и кате“ горишу облике и врсте, могао би поставити питање, да ли се дело оваквог карактера и овакве садржине уопште може назвати романом.| Пратити једну средину кроз векове, и увек у новом раздобљу давати нове људе који садржај стварају и нове прилике у којима се он развија и догађа, више је начин хронике него ли романа. М строго узевши, школски одређујући, „На Дрини ћуприја" је у ствари пре једна широка хроника, него ли роман, Али повезати, кроз огроман временски простор, читав низ подвојених личности и збивања, неспојених никаквим видним садржајним јединством, у структуру која се ипак конструише око једног централног мотива и цементира у једну зграду, резултат ле који делу даје несумњиви карактер романа. Дакле, необичном и смелом процедуром, Иво Андрић је једну хронику претворио у роман. Али тај роман је зато