Наша књижевност

и фи

А Р.

120 Наша књижевност

без једног одређеног садржаја, без једне одређене радње, без одређених личности које би биле јунаци у њему. А оно што је у роману једино одређено, једно и стално, кроз цео тај временски простор и кроз сву ту диспаратну садржину, па према томе и средишно у њему као срж око које се организам формира, мртва је ствар, неорганска, некретна, без ритма и без пулса. Као таква, она не живи, али зато траје, и тим својим трајањем кроз столећа повезује садржину романа и даје му обележје целине.

Иво Андрић је у овај свој роман унео, можда, и нека осећања из детињства и прве младости. Знаменити камени мост на Дрини код Вишеграда, стара и чувена задужбина великог везира Соколовића, доиста је облик који може око да опије и да импресионира дух који је склон да подлеже лепоти, Та „скупоцена грађевина јединствене лепоте", тако чудно бачена усред дивљег Балкана, да се у његовим затвореним и неприступачним планинама, такмичи са катедралама Запада, утисла су ваљда, својим елегантним линијама и виткошћу којом лебди над водом, за сва времена у пишчева сећања и кроз њих дејствовала као мотив за једно дело које би је уздигло изнад стварности и претворило у симбол. И доиста је та „на Дрини ћуприја“ симболични јунак овог повезивања векова у садржај једног романа. Та камена лепотица добија овде свој живот, скоро органски се манифестује у садржини романа, почиње да пулсира и ритмом да дише. Од мртве ствари претвара се у мит, који неком поетском сумаглицом обавија читаву атмосферу садржине романа и без мало је легендарно осенчава. То 3ацело представља једну литерарну драж овога дела, али истовремено га и ограничава у реалистичком карактеру. На Дрини ћуприја код Вишеграда није У овоме делу подвргнута људима и месту којима је стављена у службу, већ их она подвргава себи, и уместо да се види њена зависност од услова који одоздо, из животних закона потичу, осећа се као да она намеће законе живота стварности у којој постоји и која је, рекло би се, од ње зависна.

„Нема случајних грађевина, издвојених из људскога друштва у коме су викле и његових потреба, жеља и схватања“, каже сам Иво Андрић негде одмах у почетку овог свог романа. Али та условљеност, тај детерминизам овде није садржајно откривен и спроведен кроз догађаје и стања. Соколовићев мост на Дрини је једна од знаменитих спојница на историјским путевима којима се Балкан повезивао са Западом, са његовом трговином, његовом културом, његовим животом. У том осветљењу, ћуприја на Дрини је могла овде да се оживи караванима и свим оним што они проносе и собом доносе, да се обележи и протумачи утицајем који је, као таква, извршила на касабу крај које је положена. И сама та касаба је могла, у том истом осветљењу, да добије други вид и да се у њеноме развоју покаже и конкретизује оно сабирање малога града око једног оваквог, социјално и економски значајног саобраћајног споја, и да се, на јед-_ ном малом балканском примеру, у свој егзотици дивљега амбиента, отелотвори процес настајања и ојачавања људских насеља око артерија којима материјална снага живота циркулише, и“ њихових чворова и деоница. Али писац није у овом осветљењу гледао ствари, иако га је осећао и понегде обележавао. У јед-_ ној другој пројекцији је он снимао везу између мртвога камена и живих кретања: њега је занимала и привлачила хипотетична условљеност између људскога духа и знаменитог објекта који у једноме хоризонту њиме доминира, како се човек према њему односи и који утицај његова мисао-и осећање од њега пр=трпљује. Он сам на једном месту каже: „Неко је давно тврдио (истина, то је био странац и говорио је у шали) да је ова капија имала утицаја на судбину касабе и на сам карактер њених грађана". Та у шали постављена теза, што овде значи У једној произвољној претпоставци и некако са стране, дакле као случајно набаченој теорији, привлачи у ствари писца и он у суштини за њом иде кроз цео овај роман. Другим речима, то значи да је он покушавао да ту везу између једне знамените грађевине и средине у којој она постоји и траје, психолошки осветљује