Наша књижевност

Хроника | Х 6 121

и кроз људске душе приказује. И зато су сви појединци који се, кроз дуги временски простор, овде појављују и У садржају живе и делају, тесно, скоро би се рекло фатално везани за ћуприју на Дрини, њој подложни у смислу да их она од првих животних тренутака себи подвргава и природу им одређује, али и више још од тога, са њом и животно спојени, од рођења до смрти. На овој ћуприји се одигравају људске судбине, и то је управо мотив који Андрић консеквентно и заљубљено спроводи. Овакгв став одводи у продубљивање психолошкога садржаја, даје у једној или другој епизоди тешку, понегде скоро трагичну драматичност збивањима, али их истовремено одводи и у апстракције.

Један дах фатализма провејава целом овом књигом. Он до извесне мере и реалистички делује, јер обележава карактеристичним податком оријенталну атмосферу средине и онај дух предавања судбини који је типичан за муслимавски свет. Али преко те границе он постаје скоро један став, претвара се без мало у читав назор на живот и свет, тако да се у једном сталном мирењу са стварима Е њиховим током, у извесном константном појимању кретања ствари и тока збивања као унапред датим и вишом вољом заповеђеним, организује у овоме делу оитава једна филозофија. Она има свој емотивни интензитет и као таква инспирише многу епизоду узбудљивим и дирљивим акцентима, има у оваквом гледању на људе и у оваквом тумачењу њихових поступака и последица тих поступака живописне топлине и стилске сочности, што литерарно није без ефекта. Али, истовремено, кроз понављања таквих мотива, тако рећи у инсистирању на њима, човек се удаљује од садржине, она се некако од њега отуђује, јер га притискује схватањима и погледима који су данас од нас далеки и који у нашим осећањима хладно одјекују.

Тако ова књига изгледа кад се гледа у скелету, у самој структури око које се организам изграђује и сажима. Али, у ономе што се органски везује око основне арматуре има далеко више живог, реалног, материјално опипљивог и ухватљивог ткива него ли што би се замислило могућним да га овакав лелујави костур понесе и издржи. М ту леже доиста изузетне вредности овога романа-хронике. Од ХМГ века, па све до 1914 године, кад на Дрини ћуприја умире и кад тај „хаир и лепота" престаје да упливише својим магијским дејством на људе к околину, креће се историја и то се кретање сагледава, осећа и проживљује. Од одласка малога Соколовића из села, па кроз многе године мучног и трагичног зидања самога моста, које рефлектује читав један живот средњевековног, турског, балканског феудалног мрака и трагичности; преко ХУП века, кад Турци напуштају велике освојене поседе у Маџарској и кад се први пут, ваљда, почиње да уздрмава османлијско царство; па кроз ХУМ век, који доноси немире у пашалуцима и прва устаничка подизања раје, и преко Карађорђеве буне, кад се турске границе из бескраја почињу да померају и сужују; преко другог рата у Србији, седамдесетих година Х!Х века, и преко окупације, и преко анексије, и тако све до Балканскога рата и великог светског судара 1914, кад се границе наједном одбацују „чак тамо на кара-дењиз, на петнаест конака одавле", — овај роман рефлектује историју и њена извршења повезује са животним основама и са променама које она у њима изазивају. На томе плану, неколико широких слика, као велике илустративне композиције за објашњење и сагледавање последица које историјске промене изазивају, делују доиста ефектно и са пуном живописношћу Једног добро схваћеног реализма. Тако, на пример, анализа стања која настају иза аустријске окупције обилују живим податцима и сликовитим разлагањима, испод којих се осећа чврста потка стварнога живота и дејствовање његових закона. Уопште узев, гдегод је Иво Андрић могао да остварује садржину на бази живог, конкретног материјала, кроз осећање о стварности коју је, тако рећи, сам упио у себе или је присно својом појима, слике и збивања се рељефно конкретизују и претварају у најимпресивнија реалистичка остваривања. И обрнуто, где је принуђен да конструише и да из апстракција гради стварну садржину, реа-