Наша књижевност

122

лизам бледи и тоне у магловитим и неухватљивим видицима. Тако се, ваљда, може и објаснити што је поглавље које говори о националистичким кретањима босанске омладине пред наше националне ратове, остало бледо и неимпресивно. „Млада Босна“ је овде без крви и без меса, испод висине и значаја до којих се стварно била подигла. Али, укупно пропењујући, роман Ива Андрића оживљује историју кроз реализам који може да понесе читаоце обиљем живописних детаља и да га убедљиво веже за садржину и збивања.

Још су јасније и изразитије те одлике у сликању појединаца и сцена у ко· јима се они манифестују, „На Дрини ћуприја“ обилује дивним, живописним, животно убедљивим фигурама, од којих се неке уздижу до типова и карактера који се не заборављају. Наклоност Андрићева да се у психологију удубљује и способност да се у њој живо и ефикасно креће управо се на овоме плану најпозитивније остварују. М кад се прође кроз ову књигу, остаје се још неко време да се живи у друштву са Ћорканом, или трагичном лепотицом Фатом, или изванредно извајаном појавом Лотике из вишеградског хотела, или, најзад, са Алихоџом, који је вероватно у овоме роману личност са самога његовога врха, једна од оних, или можда једина тако схваћена, која у себи садржи и сажима читав пишчев психолошки и духовни увид на овај свет и ову средину, али упркос томе без апстракције и сва од живе и крваве стварности. М, дуго се читалац не може да отме читавоме низу посебних и рељефних сцена, у чијим збивањима је морао дубоко емотивно да затрепери. Не мислим овде толико на сцене које се исувише драстично детаљишу, као на пример она кад живога човека набијају на колац на мосту, колико на неке друге које складом у коме су компоноване и живим, убедљивим реализмом у коме су дате, остављају дубоке трагове у нашем сећању. Таква је, на пример, сцена већања на мосту касабалијских првака) и старина пред улазак аустријских окупационих трупа, или сцене кад стихије проговоре и почну да дејствују, као она о поплави или она приликом бомбардовања касабе. ИМ све те личности, и све те сцене су у ствари потпуно аутономне, живе свака посебно оствареним животом, значе свака за себе једну одвојену садржину: у крајњој линији, овај роман Ива Андрића и није друго, до скуп неколико засебних садржина, од којих свака може да буде роман за себе или самостална новела, а које се све овде, кроз време и догађања, конструишу у једну целину око централног мотива који их кроз време и у простору спаја и амалгамише.

А све то укупно оживљено је високим стилом, у коме је Иво Андрић један од наших ненадмашних мајстора. Не стилом схваћеним као појам за изградњу извесне форме, него стилом који даје живот садржини и од кога она добија пулс и крвоток. Ту је Андрић доиста првак. Његова метафора, његова слика. ритам његове реченице и његова свака посебћа реч, увек одређена за што је потребно и уграђена на правоме месту, освајају саме за себе, па вас већ освојене уводе у садржину и за њу везују. У овоме роману Андрић је дао можда своје најбоље стилске тренутке, и то, уз све друго, само дело чини високим уметничким дометом.

МИЛАН БОГДАНОВИЋ

~ и .

Наша књижевност