Наша књижевност

Хроника ЈЕ ита ва 7 127

не историје које су нам долазиле до руку нису могле да нам се прикажу као радови из одређене научне дисциплине. Имајући, ваљда, пред очима такву врсту историја, Пол Валери је рекао да „историја оправдава све и да не служи ничему, јер садржи све и даје примере за све“. Историја је, међутим, нешто сасвим друго. Права и нефалсификовања историја је наука помоћу које се упознајемо са значајем и вредношћу прошлих догађаја. Политички акт, уметничко дело, убиство неког владара, добијена или изгубљена битка на бојном пољу, економска појава, постају нам разумљиви тек ако их посматрамо и проучавамо у оквиру историског збивања које их је припремало.

Све до појаве велике плејаде совјетских историских филмова, у читавом свету није било правог историског филма, изко је сваки петнаести од хиљада америчких и западноевропских филмова приказивао догађаје из прошлости, а сваки тридесети носио у свом заглављу звучан назив „историски филм“. Можда је једини изузетак био филм француског режисера Фејдера „Марсељеза“, чије је приказивање код нас било забрањено.

Од 1937 године почиње у Совјетском Савезу снимање великих историских филмова. Једно за другим ређају се: „Мињин и Пожарски“, „Петар Велики“, „Стенка Разин“ и „Иван Грозни“. Сваки од ових филмова, без обзира на раздобље које је обухватао и на догађаје и личности које нам је приказивао, нау-“ чио нас је да гледамо прошлост великог руског народа у оквиру истинитих догађаја, и да кроз атмосферу средине и епохе продремо у најдубљи смисао и значај самих тих догађаја.

Филм „Суворов“ од Пудовкина и Дотера, последњи у сјајној серији совјетских историских филмова, даје нам пресек историске епохе у којој је руски варод, кроз ратове које је водио за независност своје отаџбине, стварао своју моћну армију и постављао темеље њеној ратној традицији. То је, дакле, филм о ратној традицији руске армије.

Главна личност у овом филму је Александар Суворов, један од најславнијих војсковођа света. Суворов није дворски генерал, који је чинове и положаје добијао помоћу улагивања владаоцу или на основу пријатељских односа са двор“ ском камарилом. Он је започео војничку каријеру као обичан војник и провео у војсци, делећи и добро и зло са војницима, пуних педесет и пет година. Приказати таквог Суворова, нераздвојно везаног за своју војску, то јест за оружани народ, Суворова кога је сам народ избацио на површину и који је, само зато што се ослањао на народ и волео свој народ, могао од шездесет и три велика ратна окршаја у којима је заједно са тим оружаним народом учествовао да не изгуби ниједну једину битку, ето, то је била тежња режисера Пудовкина и Дотера, тежња коју су они потпуно остварили.

Успех није могао да изостане баш зато што су режисери, не служећи се дочаравањем и другим спољним средствима, којима се обично служе режисери рђавих историских филмова, ишли право ка истини, продирући у њен најдубљи историски значај. у

Период који су режисери узели за свој филм почиње у доба другог похода Суворова на Пољску (1794), борбама под самом Варшавом, а завршава се 1799 славним биткама на швајцарским Алпима и јуришем на Ђаволи Мост. Избор тог историског периода врло је срећно извршен, јер је у то доба већ изграђена Суворовљева армија, па су режисери могли да нам је прикажу онакву какву ју је створио њен велики командант, а и њеног команданта онаквог каквог га је већ била створила његова војска.

Исто као и његова војска, Суворов је презирао штуре егзерцире и гушчји корак германске војне школе, коју је Павле |! узалуд хтео да наметне руској армији, али је иста та војска, доследно као и њен легендарни командант, ишла из победе у победу и није знала за препреке на бојном пољу. То је била ар-

“~