Наша књижевност

=

МУЗИЧКИ ПРЕГЛЕД

СИМФОНИЈСКА ПРОСЛАВА 20 ОКТОБРА

У низу манифестација којима је обележен највећи празник нашег -града, празник стечене слободе, приређен је 19 октобра симфониски концерт испуњен програмом врло интересантним и привлачпим већ и по томе што су два дела била у првом извођењу код нас; Симфониска поема Михаила Вукдраговића „Пут у победу“ и кантата за хор и оркестар Сергија Прокофјева „Александар Невски“.

Вукдраговићево дело, инспирисано јупачком епопејом наших народа кроз последње године рата, требало је да тонски уоквири, музички манифестује сва сна страдања, све жртве, све патње кроз које су прошли поштени људи наше домовине и да нас доведе до величанственог краја, до наше победе.

То је дело сложене тематике, писано руком вештог инструментатора, који на махове достиже боје Сукових симфониских поема, распевано мелодиски, али оно не одговара увек наслову и идеји водиљи. Више снаге и полета, развијеније и снажније градације, нарочито у финалу дела, боље би одговарало постављеној теми.

Рајичићев мелодрам „Гроб у житу“, саздан на протесној Ћопићевој поеми, садржи све елементе дискретне оркестарске подаоге, која верно илуструје и допуњује овај драматични текст. | у

Врхунац вечери била је Прокофјевљева кантата. Сергије Прокофјев, један од најснажнијих композитора савремене совјетске музике, чији је утицај знатан и ван граница Савеза, изразит је претставник оне бујности, оног плодоносног полета који карактерише савремено совјетско композиторско стварање.

Његова кантата „Александар Невски“, чија се фабула односи на страдања руског народа у ХШ веку, грандиозно је дело које, ма да понегде везано и музички и текстуелно за време и место, може да послужи као пример борбеног дела епске ширине, потпуно применљивог и на наше скорашње доживљаје.

Као наследник Римског-Корсакова у сркестрацији, као син великог руског народа у мелодици, као контрапунктичар достојан највећих претставинка те школе, Прокофјев је слио све те позитивне особине да би нам дочарао дело које је израз народне снаге, народне борбе и полета. 5

Огроман апарат, сложен из Београдске филхармоније, Радио-оркестра, Радиохора и хора Београдске опере (које је увежбао Милан Бајшански) био је вођен сигурном и мирном руком Михаила Вукдраговића.

ТРИ КОНЦЕРТА НИНЕ ЈЕМЕЉАНОВЕ

Кроз уметност Нине Јемељанове упознали смо једног од најпоштенијих у“ метника које нам је послао Совјетски Савез. Мако млада, Јемељанова ода!е сталоженог пианисту, који прилази решавању интерпретаторских проблема си већ пречишћеним решењем техничких. Кроз своја три концерта она нам је приказала своја тумачења стилова, од Баховог до Шостаковићевог, и у свима тим стиловима је дошао до израва њен непогрешни инстинкт.

Док је код Баха очувана сва потребна доза строгости и мере, дотле је У Шопену дато оригинално решење у споју романтичарске бујности са динамиком данашњег времена, чиме се њена интерпретација разликује од уобичајене, нарочито у сонати. У прелудијумима Рахманинова, као и у миниатурним комлозицијама Чајковскбг, Јемељанова је те већ скоро салонизиране композиције дала