Наша књижевност

нија), после експериментисања у ранијим“ годинама, дао је у својој „Петој симфонији“ дело грандиозне архитектуре, готово строгог симфонијског стила мајстора класике, сталожено У музичкој замисли, са свим преливима динамике и осећајности. Друга занимљивост програма била је прво концертно извођење у нас Гершвинове „Рапсодије у плавом“ (иначе смо је слушали на радиу и на филму), јед"ве од најпопуларнијих композиција у Америци. И не само да је популарна; та композиција је типичан израз американске музике: са елементима џаза, са синкопираном ритмиком и са раскиданом мелодиком, која на махове вуче корена из црначких народних песама. Та се композиција удаљује од“ типа класичног соло концерта са оркестром и по томе што клавир и није солистички третиран, није доминантан над оркестром, него је или диалогизирајући или саставни део це лине, као облигатан инструмент У оркестру. .

Похвалан је труд солисткиње Данице Станисављевић, која је са пуном 0биљношћу пришла овоме задатку и дала овом делу, које би могло да буде и гнализирано, израз уздржане и строге естрадне интерпретације.

На истом концерту смо чули и други став Хансонове „Прве симфоније“, који има реминисценце на италијанску народну мелодику, затим „Ноктурно“ за флауту и оркестар (солиста Ј. Срејовић), импресионистички рађен, од Фута и најзад „Румбу“ од Мекдоналда, зедно ефектно, вешто написано дело, базирано на ритмовима игре Јужних Американаца.

Г. Мориси, чије смо салонски бриљантне композиције слушали на ранијим концертима, пријатно нас је изненадио као диригент. Као ђак великог мајстора палице Кусевицког, иако не увек сугестиван и допадљив у покретима руку, Мориси је умео да извуче из оркестра сав онај израз потребан за извођење дела те врсте. Он је исто тако стилски верно тумачио дела на програму, почевши од снажне „Пете симфоније“ до ритмички прегнантне „Румбе“.

8 о

ДРУГИ КОНЦЕРТ РАДИО-ОРКЕСТРА

Најјача традиција српске музике лежи У хорској песми. Неговање хорске песме у разним друштвеним слојевима нашег народа, у скупинама мањим и већим, под видом озбиљног уметничког рада, под видом дилетантизма, па и као израз политичке борбе, одржава се међу Србима већ више од стотину година, почевши од појаве првих донекле образованих музичара-диригената. Те скупине певача нужно су доприносиле томе да се створи и одређена врста музике, да наши композитори — сви од реда — од Корнелија Станковића и Николе Ђурковића до данашњих, буду упућени на то да пре свега и највише компонују хорску песму. Отуда је У српској музици највеће богатство и по квалитету и по квантитету у хорским делима.

Симфониско пак музицирање у нас много је млађег датума, но није — нарочито у последње време — тако ретко. Али ретка је појава да се на тим вечерима изводе домаће композиције. Задатак наших симфонијских тела био би да нашим композиторима омогуће систематско и доследно извођење њихових дела, макар и по цену експериментисања, разочарања и евентуалног моралног дефицита за саме ауторе. Уколико више буде покушаја, утолико више има наде да ће оно што је добро изаћи на видело и остати, а оно што не ваља бити процењено и одбачено. Јер стварањем услова за пласирање и извођење домаћих дела не само да ће се прорешетати домаћа продукција, него ће неминовно довести до њеног размножавања и до расцвата.

Из свих тих разлога похвална је била идеја диригента овог концерта Оскара Данона да на другом концерту оркестра Радио-станице стави на програм симфонијску поему „Мали Радоица" од Станодла Рајичића. Аутор те поеме, веома гродуктивни и амбициозни композитор, извукао је за ово вече из своје богате наслаге композиција ово дело и дао нам прилике да се уверимо још једном о

За ЕС