Наша књижевност
НАША ДЕЧЈА КЊИЖЕВНОСТ
Бранко Ћопић: Пјесме пионирке, Издање НОПОК-а. Београд, 1945. Илустроваог Тираж 10.000. — Бранко Ћопић: Приче партизанке: Издање НОПОК-а Београд, 1945. Илустровао Иво Кушанић. Тираж 10.000. — Бранко Ћопић: Ударници, пионирско-звериња игра у пет чинова. Издање НОПОК-а, 1945. Београд. Цена 40 дин.
Александав Вучо: Титови пионири. Издање редакције „Пионира“. Београд, 1945. Илустровала Цуца Сокић. Тираж 12.000. — Пошла кока на пазар, народна песма. Издање НОПОК-а. Београд, 1945. Млустровао Анта Шантић. Едиција „Мало ђаче“.
Књиге Александра Вучо и Бранка Ћопића показују како писац са талентом може као праву поезију да да садржаје који би код писца без талента морали звонити као племенита истина, али као поука. Александар Вучо се у својим „Титовим пионирима“ узбуђивао узоуђењем малих пионира. берача јагода, градитеља земуница, пионира ухода непријатеља. Проосећав сам њихов родољубиви занос, могао је да покаже лепоту и моралну вредност тога заноса. Песма „Грађење земуница“ је необично успела песма око које лебди она типична измаглица поезије, светлу“ цава и тајанствена. Док је ова песма сва у сетном изразу, дотле је „Пионири беру јагоде“ сва жива, полетна, у ритму неједноликом.
Поводом ових двеју песама би се уопште могло говорити о ритму у дечјој поезији. И песници који иначе пишу у слободном стиху деци се обраћају неким уједначенијим ритмом, стиховима са једнаким бројем стопа. Међутим понекад би ваљало деци дати и песме у немирнијем ритму, са сликовима на местима где их деца не очекују, на пр. на цезури (као у песми „Пионири беру Јагоде“), јер деца воле неочекиваности. У сваком случају би им понекад требало пружити сложенију музику стиха. Разуме се ово важи у главном за дечју лирику. Приче у стиховима ипак је можда боље писати у монотонијој музици, као што се чини већином, и како је и Ћопић дао своје „Песме пионирке“, успелу књигу за децу.
Бранко Ћопић има све. особине потребне дечјем писцу, свежу фантазију, обиље хумора, језик пребогат, смисао за фабулу и алегорију, стихове течне, с обиљем рима. Хумор Ћопићеве поезије за децу извире из смешних, изненадних ситуација, из изненадних, необичних сликова, звукова који звоне комично. Све је у овој поезији у радњи, у покрету, и то је добро. Деца воле и у животу да савлађују тешкоће и воле књиге које о томе, говоре. Најзад,
деца воле да им се поверавају дужности које и великима. Овде су дате деци озбиљне дужности и она су их увек с успехом извршила. То је велика морална вредност ових песама, оно што би се звало поучно и иде упоредо с њиховом уметничком вредношћу. Књига
"има пет песама овећих, деца у свакој
од њих савлађују нову тешкоћу.
Једну своју такође истакнуту особину: пластично цртање типова Ћопић је показао у „пионирско-зверињој игри“, „Ударницима“. Карактеристике лица, деце и звериња, дате на почетку књиге, нарочито су занимљиве, пуне хумора. Зверке су овде, као баснама, слике одговарајућих људских карактера. Нарочито је пластичан Лисац мудријаш и веверица (у првој слици). МИ дечји карактери су доста диференцирани. У п„Ударницима“ деца су такође извршила озбиљан ударнички задатак, пресекавши телеграфске жице и оборивши стубове, и тако помогла партизанским одредима у борби против непријатеља.
Као што у Ћопићевим песмама, да се по трећи пут на њега осврнемо, има увек помало деци тако драге фабуле, тако су његове „Приче партизанке“ пуне поезије. Он је кроз њих испричао нашој деци и омладини борбе наших народа за слободу. Из пуног духовитости, сликовитог предговора видимо да су оне у борби и настале: „Једна прича је започета лани код града Кључа, па се, пред надмоћнијим непријатељем, морала онако недовршена, гола и боса, заједно са мном повлачити... Најстарија прича морала се крити са мном У подземном бункеру... И тако су ове приче претуриле преко главе све славне згоде и тешке невоље партизанског жнвота... У партизанским причама све живи људским животом, има високи морал нових, препорођених људи: Грмеч и Козара дижу устанак; рогуље су поносите што су. савладале ватрено оружје; југословенске реке су гласници борбе за слободу наших редом покрајина; нису више граница између наших народа, већ заједнички крвоток наше земље. Ту во нариче над погинулим чобанином, који га је водио на пашу, пас завија над јунаком, својим господарем, коњ стидљиво тужи за својим коњоводцем. Ту и „сиједи полуслијепи Сутон и његов лијепи насмјешени унук Сан...“ доносе уморнима одмор. Ту су подвизи деце који својом лепотом и величином позивају и другу децу на подвиге. Сви ће сад дечаци хтети да буду Богдан, „курир пете чете“, или неко из Прпићеве десетине. (Мотив 0брађен у позоришној игри „Ударници“'
лат је овде као приповетка). „Причом_
о великој офанзиви, о Милану и Милки и о Аџи с бијелом брадом“ песник ће измирити многе завађене муслимане,
.