Наша књижевност

РРА

своја горе поменута романа. У њему се

| реализам и иронија спајају у склад ко-

ји ово дело чини једним од највећих романа енглескога осамнаестога века, оно је узор Дикенсовом „Давиду Коперфилду“ и многим другим писцима који су учили на њему како се пише роман.

Јунак романа је нахоче о коме се брине један племенити властелин, човек прав и природан. Око њега је читав низ личности различних моралних 0с6бина, међу којима су највише заступље“ не хипокризија и себичност, а то баш најмање има Том Џонс. Природан и пун

· осећаја за добро, он стално греши У

свом сукобу са утврђеним обичајима друштва и зато долази у конфликт са законима и људима. На крају се све свршава добро, јер роман пише човек осамндаестога века, моралист и оптимист, те добро мора да триумфује и јунак излази неповређен из свих незгода. Али као реалист Филдинг није, попут својих претходника, писаца „сентименталних романа" насупрот савршено добрим људима давао и личности које су оличење зла. У њега, као реалиста, У сваком човеку, истовремено или сукцесивно, налазе се и добро и зло, и кад добро победи, оно је још светлије баш због тога мрака, због зла у човеку, из кога је избило и који је подвластило, надјачало.

Боривоје Недић превео је ово обимно дело од неких хиљаду страна са извесном спретношћу; он је погодио тон и стилски манир овога писца осамнаестога века. Има у његовом преводу нечега од Доситејева стила, нарочито у оним моралистичким уводним главама свакога одељка. Филдингов роман пун је дијалога и акције, али је то испричано старински опширно, с пуно моралисања и дидактике, стилом у коме се иронија смењује са свечаном озбиљношћу, а конкретан израз са сентименталним. За све то ваљало је имати вештине, и ту вештину Недић је у знатној мери показао. Добро преведен, овај раман ће, код оних наших читалаца који се не журе и који умеју да читају обимна дела, имати успеха, као некада Давид Коперфилд.

Дело је изашло у издању „Државнога издавачкога завода Југославије“.

Б.К.

„Новеле и приповетке“ Алексеја Толстоја. У руској књижевности има неколико славних Толстоја: Лав Нико лајевић Толстој; његов син Л. Л. Толстој, у нас запажен по драми „Бесмислене ноћи“ (1900) и због неколико прича („Шопенова прелудија“ Бранково коло 1898); А. К. Толстој, писац „Вампира“, „Ивана Грозног“ (у нас преведен још у „Даници“ 1865) и

„Кнеза Сребрнога“, и, најзад, Алексеј Николајевић Толстој о коме је реч у овој белешци.

Иако није у крвном сродству са пи сцем „Рата и мира“, Алексеј Толстој припада такође чувеној породици“ старога рода, а и мати му је од Тургењева. Почео је писати потстицан мајком. Испочетка декадент, он се око 1908 инспирише руским народним умотворинама и ослобођен декадентских схватања даје успелу збирку стихова „Иза плавих река“, У то некако време песник Волошин га наговара да пређе на приповетке. А. Н. Толстој пише приче о пропадању племства и расапу њихових поседа. Из тога времена су и његови први романи „Хроми спахија“ и „Особењаци“. У прошлом светском рату био је ратни дописник. Кад је затим дошла револуција почео је да проучава доба Петра Великога и да се бави писањем драма. Нашавши се крајем 1918 у Украјини, он одлази у Париз и тамо почиње своју егопеју „Хожденије по мукам“ (Ход по мукама). Тај његов живот у иностранству био је за њега пун патње и искушења. „Тамо (у иностранству) сам схва“ тио шта значи бити парија, човек откинут од отаџбине, безначајан, бесплодан, који ником није потребан ни у каквој прилици“. Из тога периода је његов роман „Аелита“ (објављен на хрватском у загребачкој „Забавној библиотеци“). Желећи да послужи своме народу и отаџбини он у пролеће 1923 објављује „Писмо Чајковском у коме расветљава свој став према животу и друштву и ускоро се враћа у Совјетски Савез.

Чим се дотакао родне земље, Алексеј Толстој развија своју списатељску делатност, али осећа потребу и да ревидира све што је до тада написао, те прерађује своја ранија дела. За све то време није престајао да прикупља грађу за своје животно дело, роман о Петру Великом (од кога су прва два дела изишла 1938 у Загребу у преводу Стјепана Крањчевића). Пишући то дело, А. Н. Толстој је умро, али три написана лела овога романа чине целину, те се У неку руку роман може сматрати завршеним. Песник, драмски писац, приповедач и романсијер, Алексије Толстој се нарочито истакао у приповедној прози, као новелист и романсијер. Због тога је Државни издавачки завод Југослави“ је добро учинио што је са ових петнаест прича дао антологију његове прозе. У књизи се налазе приповетке из свих периода његова рада: од „Мишуке Налимова“ који је једна од његових првих прича, до „Матере и кћери“ која даје један догађај из отаџбинског рата. Из овога последњега периода нарочито се истичу „Приче Ивана Сударева“ које описују позадинску борбу партизана.

ај в Д

у ХАЕе

Рика

МЕ а

Пету.

Мо

ваја

Рону јр“