Наша књижевност

Са многим особинама великих руских писаца, А. Н. Толстој својим радом везује предреволуционарну епоху руске књижевности са послереволуционарном и совјетском епохом. Његов роман „Петар први“ остаће у историји руске књижевности као ванредан пример историскога романа у коме је писац успео да осети душу рускога народа и да се унесе у време које описује. По том делу он улази у ред великих руских писаца. Надати се да ћемо га видети у српском преводу.

Д. Б.

Историја дипломатије, свеска прва, у редакцији В. П. Потемкина (сарадници проф. С. В. Бахрушин, А. В. Јефимов, Е. А. Космински, А. Л. Нарочнипки, В. С. Сергејев, С. Д. Скаскин, В. М. Хвостов, академик Е. В. Тарле). Државни издавачки завод Југославије, 1945. Тираж 9000. Страна 604. Превела Десанка Максимовић.

Наша књижевност је недавно обогаћена преводом овог драгоценог дела руске науке. У првој, преведеној свесци (друга је тек изишла из штампе у СССР) изложена је историја дипломатије од почетка организоване људске заједнице, па до Француско-пруског рата 1870—71 год.

Историја дипломатије није само научно дело у коме се баца нова светлост на важне периоде светске историје, у коме се на нов начин, кроз призму модерних научних схватања, тумаче узроци и последице историјског збивања, већ и уметничко дело изванредних одлика. Портрети дипломата и владара, као Петра Великог, Палмерстона, Бизмарка, Метерниха, Канинга, Наполеона Ш и др. дати су живо, свеже, с психологијом достојном рођених романсијера и с тачношћу научника. Сукоби међу народима, тренутни, наметнути каквим изненалним политичким заплетом, као и сукоби народа предодређени такорећи разликом њихових темперамената, географским положајем, идејним ставом, до те мере су убедљиво и драматично приказани, да се човеку чини да пред собом има саму суштину људских сукоба уопште. Сем тога, овде нису дата само научна образложења логаћаја. историјских мимоилажења и зближавања међу народима, већ се успело ла се преко тога даду физиономије поједићих нарола са целим њиним ставом У међународном и сопственом државном животу и ла се олреле впелности појединих епоха, канда заувек. После читања ове књиге бива нам јасна прирола енглеског, руског, француског или ма ког другог напода, ин бивају схратљиве ствари које су се у друкчијим тумачењима историје чиниле противу“ речне,

Историја дипломатије нам пружа, на-

равно, и историјат дипломатског цере-

монијала. Овај део је необично исцрпно обрађен, све од времена кад су се асирски, хетитски и вавилонски цареви дописивали и слали необичне и богате дарове један другом, да би обављање дипломатских послова текло“што боље, преко крутог византиског церемонијала па до западњачког пуног фантазије и руског који је спој источњачке крутости п западњачког богаства у изумима те врсте. „Историја дипломатије“ није дакле само историја дипломатских подвига,

историја великих стварања као што су“

стварање држава и управљање њима, већ и прича о таштим, некад бесмисленим људским радњама, прописима, којима су се и најразумнији међу дипломатама морали подвргавати. Ове партије су често писане са хумором, што им даје нарочиту драж.

Поред све, дакле, научне објективности, „Историја дипломатије“ је успела да избегне научну хладноћу. О исправним људским ставовима, о историјским покретима који су човечанство померали постепено напред, говорено је са топлином. Најзад треба истаћи још једну вредност ове књиге, њену приступачност, упрошћеност излагања, и тај човечни, типично руски начин прилажења свему. Књига овакве врсте ће помоћи огромном броју људи да се снађе, да према догађајима и у прошлости и у садашњости узме исправан став,

с5 С

„Керишбика", сазорбњ ха Кпуеупоз 1 отје тоз. — Под овим именом Мирослав Крлежа покренуо је у Загребу са Вјекославом Калебом и Јожом Хорватом месечни часопис, од кога су већ објављени двоброј за октобар и новембар и број за децембар. У њима су објављене песме Владимира Назора (Ахилејева срџба) поема Очи од Владимира Поповића, четири песме о Лењину Зденка Штамбука, стихови Станислава Шимића, Божене Беговић, Драга Иванишевића, Марина Франичевића и препеви из Шелија, Китса· и Уајлда од Ивана Горана Ковачића. Приповетке су од Аугуста' Цесарца (Смијех Јуде Искариота), Ранка Маринковића, Владимира Назора Вјекослава Калеба, Јоже Хорвата. Петра Шегедина. Новака Симића и Јосипа Павичића. Међу чланцима истичу се есеј пок. Отокара Кершованија О Шеноми и топло писане успомене Антуна Барца о Ивану Горану Ковачићу и Ервина Шинка о његовим сусретима у Русији и Швајцарско! са Роменом Роланом. Први урелник, Мирослав Крлежа. објављује два чланка, од којих се један непосредније тиче књижевности у данашњици,