Наша књижевност

ТРОЈЕ СА ПРЕЊА

Тек скоро озеленело дрвеће ширило је над нама своје раскошно

шаторје, штитећи нас од сунца, а још више од очију немачких авија-

тичара, који су нас неуморно тражили. Расцветало глогово лишће варало нам је очи, навикле на суро, зимско стење, дочаравајући нам посвуда пенушаве пролећне водопаде. Небо је било тако плаво, како“ нам се још никада није чинило, чак ни злобни авиони нису могли да га замраче. Са трешања и шљива, у првом цвату, падале су беле и ружичасте пахуље, и морали смо се смешити: то није снег. Јер још пре неколико дана пењали смо се и спуштали, задихани, планинама мрким од четина, прошараним остатцима снега и блатом од копњења. •

Било је пролеће, пролеће — над Дрином. Под нама се, као змија, пенушава и искричава, вијугала она, наша драга, дивља и необуздана река, коју су усташе прогласиле као своју непрекорачиву границу, коју сада четници с друге стране држе као међу преко које ми нећемо прећи на „српско тле“, река коју су побратимљени изроди оба народа обилно залили крвљу оба наша народа, а која је наша, неизмењиво наша.

Друга наша дивизија већ је прешла преко реке на брзину склепаним сплавовима и пливајући, голим грудима разбивши ватрену линију четника и црнокошуљаша. Наша прва дивизија, на десетак километара од Фоче, спрема се да пређе. Грозничава узбуђеност, радост влада у свима нама — знамо да морамо прећи, да ћемо прећи. А иза Дрине, иза те поносне реке, ах! толико пута окрвављене, но ипак чисте, пенушаве и непокорене, као да нас не очекују само нове борбе, него и нешто чудно ново, судбоносно и радосно.

Пригушено, чују се ужурбани ударци, одјекују кањоном реке. То наши праве сплавове. С друге обале непрекидно долећу зрна, да нас зауставе. Но ми знамо да нам ништа неће спречити прелаз. Ако треба, ми ћемо и препливати ту дивљу, ћудљиву реку. Ми знамо да ће нами она помоћи, она, рођена наша.

Сада се она блиста на сунцу, необично јаком пролећном сунцу, а изнад нас се бујно разастрло шаторје дрвећа, воћке нас засипају цветовима, а птице певају свој пролећни пеан, који се нама чини као пеан наше блиске победе.

Испод крошњате липе, која тако упорно шири свој мирис као да хоће да прикрије задах лешева и запах болница, а са које уз мелодичну експлозију узлећу шеве, као да се потсмевају експлозијама бом-

|