Наша књижевност

из ЗАРОБЉЕНИЧКОГ ДНЕВНИКА

1 НАЈЕДНОМ ЈЕ БАНУЛА ГЛАД

Наједном је банула глад с великим очима!

— ал' како је само прошла кроз страже и жице густе» па је наредила софре у сновима нашим и ноћима,

а оставила дане оглодане и пусте.

У логору је зинула глад и сад, место нас, сваку храну прогута. Заборавила је за собом само кост и јад да смрт за њом не лута.

Кад је стигла, све капије широм морале су да се отворе, за трен ока сав логор је помела,

и сад, сем песка доле и неба горе,

ничег другог и није до празних наших тела.

Кроз логор је прошла глад и све је зделе пробушила. Врела се супа отад

у њима није пушила.

Месецима већ гајим ја, иза бараке, два класа жита, два класа под мрежом разапетих жица.

А ноћас је и њих појела Несита.

— Ко да их позоба други кад овде нема птица2

У логор је упала глад

да нам прозирним сврдлом тела проврти. Корак нам је постао краћи сад,

али нас брже носи смрти.

Глад је логором минула и ништа оставила није: ни мрва у џепу од ње не може да се сакри |е: Јер у глади су велике очи које све и свакога виде,