Наша књижевност

27

Из заробљеничког дневника

јер у глади је коса црна а лице бело, јер у глади су уши танке које се провиде. Глад има грдна уста и запаљено тело.

Стазе којима стиже увек су исте: она за ратом, с војскама и логорима иде.

А руке су јој празне. И чисте.

Заган, августа 1941

П

Даадесет првог децембра, на дан зимског солстиција, када је дан био најкраћи, а ноћ најдужа у овој нашој северпој хемисфери, коју ће већ од сутрг Сунце почети, лагано, све дуже да захвата, док смо се увлачили у постеље на спратове, зачуо сам глас, не глас него уздах свога суседа:

— Да није још ове ноћи!.

Такао ме је горко и одјекнуо тај очај и ритам тих речи, па је наставио, сву ноћ, да се ломи и нејасно прелама у мени, и да се пр шара у речи, којима сам сутрадан, кад сам их записао, дао наслов

ШЛЕСКО БДЕНИЈЕ.

Да није још ове ноћи

да нам сећања угаси и мутне ове жуди,

да није још ове ноћи

никад ти, друже, не бих могао доћи,

залуд би чекала мој корак да те из самоће разбуди!

Да није још ове ноћи

да нам небо склопи, ово грдно, и наше очи, да нам ове ноћи није

зар бих још знао какве су твоје очи, зар бих се сећао какве све боје крије небо Србије»

Да нема још ноћи ове

да нам јаву успава и бистре пробуди снове,

да ове ноћи још нема,

никад, ах никад Морава протекла не би између ових жица, и зар би икад, у пустој овој Шлеској, залистала липа,

до облака големга, и у грању њеном запевала птица!

Да ноћи ове још нема!. — Шта сужњу црном остајер Ноћ нека довек траје!.