Наша књижевност

–

сведочанство. У току ноћи од понедељника на уторник дечак није спавао готово никако. Устајао је неколико пута, нечујно прилазио ковчегу, вадио књигу, разгледао је и процењивао, па би је онда враћао у ковчег, са уверењем да професор неће ништа приметити, Али чим би се вратио у постељу и почео да размишља, јављале су се поновно сумње. Чинило му се да су мрље од туткала толике да не могу остати непримећене. Тако би се колебао неко време, а онда би, не могући да издржи неизвесност, устајао поново да ствар разгледа и да се увери.

Небројено пута он је те ноћи поновио у себи цео призор са предајом књиге, како би по његовом мишљењу требало да изгледа. Ући ће у библиотеку, кад У њој буде што више ђака, тако да се професор неће моћи много бавити њиме и његовом књигом. Ући ће равнодушним изразом на лицу, поклониће се и казаће; „Молим, господине професоре“. Или не, неће ништа казати, јер би тиме већ привукао пажњу на себе, него ће се само поклонити, Књигу ће замотати у бео табак хартије и ту пред професором је извадити, тако да он види са колико је пажње књига чувана. То је добра мисао. Да, али тада ће професор узети књигу, растворити је брзим покретом, а књига ће запуцкетати и одмах показати невешто и грубо слепљена места. И тада, тада ће наступити — он сам не зна управо шта ће наступити — али наступиће оно непознато од чега он стрепи, не спава, слабо једе и рђаво учи већ месецима, наступиће негодовање и оштре речи тога страшног чсвека, па саслушавање, па казна и брука и плаћање. Наступиће, укратко, све оне неодређене, сложене и многобројне одговорности којима он ни у мислима не сме у лице да погледа ни да их оцени, прорачуна и измери, и само жели да их по сваку, па и највишу, цену избегне.

Тако би опет заспао, смишљајући најчудније процедуре које ће бити на њега примењене, са нарочитим планом, грубо и немилосрдно.

Било је влажно јануарско после подне. Дечак је узео књигу из ковчега. На мутној светлости зимског дана она му је сада изгледала искрпљена, жалосна и упропаштена, очигледно и непоправљиво. Спреман на најгоре, замотао је књигу“у белу хартију и кренуо у школу.

Обилазио је око библиотекаревих врата, запиткивао другове који су излазили, бројао оне који су улазили, и кад је у једном тренутку

видео да су ушла тројица одједном, он је куцнуо и, не чекајући одго- ~

вора, ушао.

— То је дакле та соба у коју би најбоље било да никад није ни ушао, и то је тај тренутак! Зуби су му цвокотали и десна нога непријатно поигравала. Стао је у потиљак иза оних који су ушли пре њега и трудио се да не дрхти. Заокупљен својим мислима, није ни приметио како су један по један нестали они који су стојали пред њим. Тако се одједном нашао лицем у лице са риђим, снажним човеком који је испуњавао толике његове мисли и снове за последњих пет месеци. Професор је сада био видно измењен. Натмурен и таман, са јаким подочњацима и нездравом бојом лица, остављао је утисак за-