Наша књижевност

37

Књига

шта ће бити ако случајно неко затражи ту исту књигу, коју он држи већ два месеца, и ако га позову да је врати» Онда ће све изаћи на видело. То је приближавало опасност и повећавало страх.

То га је и натерало да почне брже и одлучније да размишља о Ствар је у току времена постала толико везана за ње-

неком решењу. К сли, да више није могло

гове најличније, унутарње стрепње и помиИ бити говора да се ма коме повери или са ким било посаветује.

Идућег првог у месецу сабрао је сав новац што је имао, у једну забачену улицу и ту код једног Јеврејина купио туткала у таблицама, Затим је вребао једно после подне кад би могао остати сам код куће. Нашао је један стари лонаци у њему растопио туткало. Доливао је воду, па опет одливао, мешао, примицао ватри и одмицао. Збуњен и уплашен као да ради најтајанственију и најгору ствар на свету, он није ни осећао да је већ упрљао руке и опржио прсте. Само се трудио да девојци, која је радила у кујни, објасни ствар као безначајну и безазлену.

Кад је лепак био растопљен, однео га је у собу, извадио књигу и парчетом дрвета, које је био нарочито истањио, почео да маже повез књиге, Лепак се хватао за прсте, лепио и отезао, капао м по корицама. Дечак је падао у све већу забуну што је више хтео да буде пажљив и опрезан. Најпосле, углавио је књигу у корице и притиснуо чврсто другим књигама и тешким предметима. Затим је склонио све трагове свога рада и опрао руке.

Ту ноћ је спавао нарочито немирно. Сваки час се будио од помисли да је можда непоправљиво покварио целу ствар. Нешто га је гонило да се дигне и да види да ли се лепак већ осушио и како је лепљење успело. Али се бојао да не пробуди друга који је спавао у другом углу собе. Тако је једва дочекао зимско свитање. Тада се дигао, размакнуо мало завесе и при сивој светлости јутра извадио књигу која је била укрућена од туткала и тешко се отварала. Он је раствори пажљиво, слушајући са страхом и суспрегнута даха како књига пуцкета. Корице су биле слепљене за повор књиге, али су на првој и последњој страници били видни трагови туткала и његовог _невештог лепљења.

Дечак остави поново књигу у сандук и дрхтећи од студени врати се на прстима у постељу, у мучној недоумици да ли је ствар добро решио или је потпуно и до краја упропастио.

Од тада је дању и ноћу, користећи сваки тренутак самоће, отварао криомице свој ковчег, загледао књигу и процењивао да ли је лепљење успело и да ли би смео да је такву врати библиотекару. Често је процена испадала повољна а још чешће неповољна. И страх је растао.

И тај уторник је дошао, последњи уторник у првом семестру. Тога дана требало је да библиотеци буду враћене све књиге, позајмљене у току семестра. Ко не врати књигу не може бити оцењен ни добити

отишао