Наша књижевност

36 И Наша књижевност:

Рђаве оцене су се ређале једна за другом.

Много је теже дечаку било са професором математике, мршавим и доброћудним старцем, који га је забринуто гледао преко златног оквира својих бистрих и некако добрих и веселих наочара.

— Шта је с тобом, Латковићур Ја сам навикао да од тебе добивам другачије одговоре. Прени се, човече!

А дечак је трептао очима, стидео се, и ћутао.

Тако, сви траже од њега само напор и питају за плодове тога напора, а нема никога коме би могао да се повери и да потражи савета и излаза. |

Са сујеверним страхом заобилазио је излоге књижара у којима су биле поређане нове и лепо укоричене књиге, А кад би се међу друговима повела реч о библиотеци или о било каквој књизи, он би одједном поцрвенио, почео да збуњено замуцкује, забашурује, и скреће говор на друге ствари, док му се по грудима разливао као физички бол његов већ познати мучни осећај од помисли на неку нејасну и безначајну штету која му се десила и за коју још нико не зна, али

за коју ће ваљати одговарати. А тај осећај је био утолико тежи уко-

лико се он више трудио да га сакрије. Често пута му се чинило да

му се другови намерно обраћају са питањима која се односе на библиотеку, књиге и њихове повезе. На свако такво питање он би одговарао ћутањем, обарајући очи и чекајући кад ће му неко отворено казати да зна да он у свом ковчегу држи разваљену књигу.

Сви су дани били тешки, али нарочито мучан био је уторник. Тога дана он није био у стању да мисли ни на шта друго до на своју књигу. Уторником после подне другови су враћали прочитане књиге и узимали нове. Он није смео ни помислити на то. Не би се бојао да изађе, ако треба, пред директора и пред сваки суд овога света, али ето, нема снаге ни храбрости да изађе пред тога крупног и риђег човека који суво, крто тражи од свакога да брзо, јасно и одређено каже шта хоће. И то још са оштећеном књигом! Не, за то нема храбрости.

Њега се боји више од свега на свету. Тако једног уторника, кад су за време одмо гама, неко упита и дечака зашто више не узима к Он одговори да још није прочитао прву. Један с друг се умеша у разговор. — Па не можеш ти да држиш се нађе неко па је затражи, мораћеш је вратити.

ра разговарали о књињиге из библиотеке. нажан и подругљив

тако мјесецима једну књигу. Ако Не учиш је ваљда

напамет! Дечак га погледа бојажљиво и сумњичаво, желећи да провери

да ли онај то говори стога што зна у чему је ствар, или само случајно, из урођене пакости. Поглед му сусрете насмејане и немилосрдне очи другог човека из којих се ништа није могло прочитати осим њихове рођене осионости и тврдоће.

Али у дечаку остаде сада та мисао. Истина, он има право да држи књигу до краја првог семестра, али сада се са новим страхом питао

о