Наша књижевност

искрено призна ствар. И пошто би дуго оживљава у себи своје речи и њихове одговоре, све до најмањег покрета и израза лица, увидео би да је то изнад његове снаге, и остајао опет сам са својом тајном, која је после сваког таквог размишљања бивала тежа. |

Долазио је на мисао да се молитвом избави од свега. И молио би, заиста, нечујним шапатом све познате молитве, дуго и усрдно. Са дланом на устима, да друг који спава у истој соби не би чуо, упућивао је жарке речи право Богу и његовим свецима, који, као што се каже, могу да чине и већа чуда, и тражио да се раскоричена књига састави, да може да је мирно и слободно врати оном човеку, не излажући се ни сам не зна каквим строгостима, понижењима и казнама. Заспао би тако, уљуљкан својим сопственим шапатом. А пре свитања би се будио, са плашљивом али дивном надом у себи, одлазио до ковчега и ту налазио своју књигу јадно и безнадно раскинуту на двоју, онакву каква је била пре свих његових нада и молитава и, чини му се, још гору и безнаднију. И враћао би се, поражен, у постељу.

Да умрем, мислио је тад дечак у кревету, стегнутих вилица, сав згрчен, да умрем сада одмах! Умрети значило би не морати поверавати се никоме, не чекати чуда која неће да дођу, не одговарати за оно за што ниси крив, не морати никад више ступити пред оног риђег, подругљивог човека. То би значило да је нестало мене, али са мном и књига, здравих, оштећених и поправљених, и библиотека и библиотекара, и одговорности и страха од њих.

„Боже, дај да умрем пре него дође крај семестра и онај неизбежни тренутак кад ћу морати изаћи пред библиотекара и одговарати за покварену књигу!“

Затим је мислио, како би било да изгори гимназијска зграда, заједно са библиотеком и списком позајмљених књига, Да ли би се тад морале враћати преостале књигер Или не, да изгори ова кућа у којој он живи, са свим стварима, па и са његовом књигом у ковчегу. Како би тада било лакше одговарати!

Не, најбоље би било и најсигурније: умрети,

Али уместо да умре, он би редовно заспао са том својом жељом. А после, у сну, јављала се и опет оштећена књига у најфантастичнијим облицима и страх од тешке, неправедне и нејасне одговорности, и са њим опет — и у сну — жеља да умре, да нестане из живота, сниваног као и стварног, потпуно и заувек,

(8 временом дечак је постајао све више усамљен и повучен у себе. Омршао је, јер је јео мало и жвакао ЗЛОВОЉНО и слабо. То није нико примећивао. Али су зато професори приметили да је попустио у шко-

ли. Два месеца узастопце добио је из грчког језика и математике неповољне оцене, |

= На место!