Наша књижевност

Тако је дечак почео прве дане свога трећег разреда.

За време школских часова, док је професор са шиљастом, прогрушаном брадом објашњавао грчки алфабет, дечак је гледао кроз прозор врхове дрвета, пуне још бујног септембарског зеленила и комадић светлог неба у даљини. Отсутан духом и неспособан да запамти те нове знакове, он је мислио само на упропашћену књигу са којом неће никад смети да изађе пред строгог библиотекара, а која се, како њему све више изгледа, не може ни поправити ни набавити. И та је мисао, стална и мучна, губила све брже свој првобитни облик. Тако је било за време предавања, у игри и при другарским шалама. У свакој секунди он је знао да у свету постоји нешто покварено и разваљено, нека његова незгода и кривица коју не сме ником да призна и не уме да поправи, а за коју ће морати једног дана одговарати.

Ипак се у игри или при шетњама са друговима дешавало да успе да се заборави и да сатима не помисли на своју тајну. Смејао се, трчао или разговарао весело и безбрижно као и остали. Али тада би се наједном, као физички бол, јавила у њему мисао на сакривену књигу. И сваки пут је тај бол био утолико љући и тежи уколико су тренутна радост и кратки заборав били јачи и дубљи, јер је на стари бол долазио увек још и прекор самом себи што га је изневерио. И кад би после таквих часова одлазио да легне у своју постељу, расањен у тами, он је ту налазио своју бригу будну и непомичну, и сваки пут мало већу и тежу него што је оставио јутрос кад је устао.

Недеље и месеци су пролазили а догађај са књигом, обичан и незнатан сам по себи, добивао је, стално и све брже и брже, нестварни и аветињски изглед једне мучне тајне и неповерљиве грешке коју ваља крити.

Све је то било лудо, излишно и у основи без разлога, а ипак стварно и болно, стварније од дневних игара и разговора. Почео је да избегава другове и њихове забаве. А на најбезбрижније међу њима гледао је са незлобивом али болном зависти,

Шта све није у тим јесенским ноћима пролазило кроз дечију главуг Какве се све могућности нису Опрлаване и какви немогућни снови испредалир

Ноћ је пролазила, а он је мислио. Да повери некоме шта му се десило» Да потражи савета како да то питање реши и да се ослобода бриге. При самој помисли на то њега би нешто огрејало изнутра, све би постало за тренутак јасно, лако и једноставно. Пред њим су се ређала лица његових другова. Испредао је до ситница читаве разговоре, своју исповест и њихове одговоре и изразе лица, и на крају долазио до уверења да би то било узалудно и, што је још горе, да је немогућно. Помишљао је да каже ствар газдарици, али сам израз њеног лица, брижан и удовички, одвраћао га је од тога. Решавао се да пише оцу све потанко и да тражи савета и помоћи, или чак да од: једног дана до библиотеке, да сачека професора и да му, на само,