Наша књижевност

и Модни де

ПАН НМ и А А БИН И уп

155

Књига

пениште. Задржавши се да не падне, и прибравши се, он је одмах потрчао за књигом, која је лежала на дну степеништа. Кад је подигао, видео је са запрепашћењем да се од пада потпуно искоричила, њена унутрица одлепила се потпуно од корица и држала се само још са неколико танких конаца за полеђину.

Дечаку појури крв у главу. Кроз вео вреле магле који му је играо пред очима, он стрпа излубљену свеску у корице, обазре се да га ко није видео, и пође брзим корацима кући.

Идући улицом успори корак. Заборављена је била уска, непријатна библиотека као да никад није ни био у њој. Сад је могао још само да мисли на штету и незгоду која га је задесила са књигом и коју треба да разгледа код куће. Под мишком га је пекла оштећена књига.

Кад је дошао кући, оставио је одмах злосрећну књигу као непри јатан терет на дно свога ђачког ковчега, под зимско рубље. Ужинао је и изишао да се игра са вршњацима из комшилука. У игри се заборавио. Али кад је почео да пада први мрак и кад су другови почели да се разилазе кућама, њега заболе помисао да га код куће чека нешто ружно и непријатно. И тај бол је растао са сумраком.

Вечерао је брзо и расејано и одмах после вечере отишао у спаваћу собу и привукао петролејску лампу у свој угао. Док је његов друг остао са газдаричиним синовима у трпезарији, одакле су допирали њихови весели гласови, дечак је, претварајући се да спрема задатак за сутра, извукао књигу коју је данас донео и почео да је разгледа као рањено место на себи. Књига се држала са још свега два танка конца за корице. Било је очигледно да је већ једном била оштећена и лепљена невешто и слабо неким смеђим, рђавим лепком који је код првог јачег потреса попустио.

Нагнут над ковчегом, дечак је гледао час књигу час корице и осећао како му крв навире у главу. Питао се у збуњеној глави шта треба да предузме па да ствар поправи, Шта се ради у сличним приликама2 Једно је знао, да ономе риђем, снажном човеку у библиотеци не би никад и нипошто смео да призна своју незгоду. Да оде код. неког књиговесца2 Да, то је најбоље. Али тада почеше сумње: хоће

ли хтети да му повежу књигу2 Хоће ли он имати толико новаца» Хоће ли се ипак познавати на књизи да је-поправљенар

У том неко отвори врата од трпезарије. Засу га весео жагор. Он уплашено гурну књигу на дно сандука, залупи поклопац, и не окрећући главе стаде да листа по некој свесци, правећи се сав заузет тим послом. Врата на трпезарији опет се затворише. Он опрезно отвори сандук и извади поново књигу. Сад су била попустила и она два танка конца. Дечак је држао у једној руци књигу а у другој корице. Тако. Сад је зло потпуно. Он пажљиво стави књигу у корице и све положи на дно ковчега који закључа. Затим се врати у трпезарију и седе за сто са осталима. М ту се смејао, разговарао, учествовао у игри, не заборављајући ни једног тренутка на своју мучну тајну,

%