Наша књижевност

42 у али 5 Наша. књижевност

а

заседе, као и чело намучено од сав живота. Широки, меснати нос одаје оно велико здравље код Толстоја, ону колосалну радну истрајност која се још нарочито изражава у жилавим рукама склопљеним у чвор. Немировић Данченко говори о силној проницљивости Толстојевих очију. Пред њима се не да ништа сакрити. „Оне проничу у саму дубину душе.“

Ови психолошки елементи анализе са портрета послужиће да се покаже колико је личност Толстоја и својом физичком и психичком монументалношћу могла да фасцинира свет. О њему се у његовој епоси говорило као о патријарху, чак као о „библијској“ личности. Нарочито су о томе волели да говоре они који су његову драму бекства из црквене ортодоксне вере у јерес своје личне вере усред револуционарних потреса на класним сукобима износили као спас и путоказ човечанства, проглашујући као поглед на свет управо оно што је била слабост Толстојева. Међутим он је био ближе земљи, ближе стварности и утолико већи, он је био онај класични руски отац који рачва своје гране у породици и Пи свој корен дубоко-у руску земљу. Он је то у „Рату и миру“ када очинском, покровитељском руком милује судбину Наташе Ростов и тражи да је спасе од њене лептирасте природе, он је то у „Ани Карењиној“ када благосиља везе између Кити и Љовина. Свугде је он отац, домаћин, чувар породичног огњишта. Његови романи су сплетови породичног живота који се развијају у огранке кроз унутрашње драме описаних личности.

Толстој је завршна етапа, синтеза духовне, мисаоне драме класичних писаца феудалне и грађанске Русије у Х1Х веку. Њега су обузели проблеми кризе и спасења човечанства у време када је средњи звек са својим донкихотским витезовима још увек ослобађао Христов гроб и у томе веку. Велики европски грађански уметници, мучени проблемима ослобођења човека од греха, употребили су своје најсјајније способности да те драматичне кризе оживотворе у области људског духа. ХЛХ век боловао је од проблема вертеровских и фаустовских, проблема Жилијена Сорела, Руђина и Раскољникова. Иза људског ум= стајао је злокобни Мефисто који је мучио дух тортурама грешности, бесциљности, трагике живота. Умор и апатија после великих револуционарних потреса и крахова овладали су интелектуалцима који су кроз уметност изражавали свој трагични положај пораза и изгубљености. Светлост је засијала али кратко, крваво скинута с врха и бачена у понор мрака. Узалуд је Русо преко својих следбеника грмео као из подземља: човек је добар, човек је рођен да буде задовољан и срећан, (не показујући истина како ће бити у властима нове угњетачке класе задовољан и срећан), узалуд је Толстој скупљао пале духове око заставе хришћанства, заставе вере у новог бога одвојеног од цркве и државе који би свргнуо божанство цара (али не би свргнуо власт експлоатације), кроз уметност је пролазила поворка витезова тужног лика који су под црним плаштом носили рањено срце и мученички лик сагоревања у за њих нерешљивим проблемима.

поли

па ван а“. коЗ