Наша књижевност

о Толстоју 43

Толстој је хтео да бежи из таквог загушљивог интелектуалног кадра свог века; у трагичној авантури пред смрт хтео је да бежи од самог себе. Његово здравље, његов снажни уметнички инстинкт, његове широке сељачке груди под феудалним мундиром нису се могле задовољити сабластима, нирванама и понорима. Он је веровао у човека. Љубио је топло човека, природу, руску земљу и руско поднебље. У њему је лежала огромна стваралачка енергија, плодотворност жетеоца која је тако моћно, судбински деловала на његову околину. Он је тражио одушка, изласка, и у томе тражењу вукли су га себи вртлози његовог века. Из бекства и усамљености који су били два суштинска покретача грађанских мислилаца, песника и уметника у Х1Х веку, из противуречности услова у којима је живео, створила се у нескладу с његовим снажним критичким замахом уметника реалисте, његова филозофија самоодрицања, неодупирања злу, коју је у социјалном пресеку његове друштвене епохе онако кристално јасно растумачио Лењин. ;

У „Ани- Карењиној“ нас вуче унутрашња драма интелигентне и богате психе жене и онај друштвени оквир у коме се беспомоћно убија њено биће као птица ухваћена у хладне и немилосрдне жице кавеза. Поред те драме добија се слика процеса прелаза феудалних поседа на капиталистичку производњу им односа сеоског племства према сељацима. Изнад Толстојевих мисаоних криза на религиозним основама и социјалних решења стоје описи феудалног и грађанског друштва које је он у својим романима рељефно и истинито дао. Уколико је феудално друштво било даље од природе и села, утолико је његов бич био немилосрднији, утолико је онај његов критички поглед био жешћи, пламенитији. Уколико је тип тога друштва био удаљенији од основа патријархалне сеоске породице, утолико је његово лице оца било љуће и строжије. Нарочито је петроградско феудално друштво око царских двора добијало тешке ударце, а ови ударци оставили су иза себе сликовите отиске распада тога друштва. У њима се оцртало и прилагођавање племства новим облицима капиталистичког друштва.

Овај снажни писац и снажни човек чија се џиновска појава утисла у она епска дела која као да су складно спојена са огромним пространством земље и недогледним поднебљем, имао је тешке унутрашње кризе, дубока узнемирења пред питањима живота. Из тих узнемирења изишло је и оно Толстојево потресно дело „Васкрсење“ у коме се његов мисаони став непротивљења сили и злу испољио на голготи страдања. Лењин је социолошки објаснио противречности у делима, схватањима и учењима Толстоја: „С једне стране немилосрдна критика капиталистичке експлоатације, раскринкавање владиних насиља, судских комедија и државне управе, откривање читаве дубине противуречности међу порастом богатстава и тековина цивилизације и порастом сиромаштва, подивљалости и мука радничких маса; с друге стране — безумна проповед „непротивљења злу насиљем.“ На другом