Наша књижевност

Е

- О Толстоју -

45

Грушенке су снажне у страстима, пустоловне и самовољне, жене које су као стихије у животу човековом, бурне и вратоломне. Крај њих се не може никад знати: одакле ће се и у ком минуту појавити вулкански пожар и какве све ране на срцу покривају ћудљиви бесови и нагли,

-неочекивани и немотивисани одласци и растанци.

У свима нама који смо читали Толстоја дубоко је утиснута трагична личност Ане Карењине. То је жена са снажно развијеним унутрашњим животом, лепотица коју је природа обдарила и богатом унутрашњом садржином. Она је као орхидеја на банкету живота и у својим весељима, страсним доживљајима и бури осећања носи трагику свршетка. За разлику од других жена у литератури, ми имамо у Ани Ка: рењиној поступно, а веома интензивно развијање унутрашње драме на животном путу. Објективни услови управљају том драмом. Породични и друштвени закони, лицемерни и лажни кругови владајућег друштва, па и сам Вронски, њихова жртва, немилосрдни су према њеној љубави. А у тој силној љубави према Вронском, која прелази преко њених дубоко доживљених осећања мајке, лежи и спас њене богате личности. Све је веома животно верно изражено око ње. И Карењин који се, иако сувопарно, мучи притешњен формалностима свога друштвеног угледа, и Вронски који страда у борби између изгубљене каријере и љубави коју ће изгубити. Осећа се да су живот Ане Карењине и њена судбина на живом песку и да она као болесник који сагледава блиску, неминовну смрт испија пехар страсти, пехар љубави великим гутљајима, са страхом да га неће до дна испити. ИМ сваки њен корак у тој судбини која је као бујица носи понору обележава одвратност према условима који су проузроковали њену трагедију, а које је триумфално уклонила тек Октобарска револуција, спасавајући уопште судбину жене. Мрска нам је и мати Вронског која себично, ради новца и царске свите утиче на сина да напусти Ану Карењину, мрзак нам је Карењин који се бори због гласа у петроградском племству и садистички мучи жену ухваћену у клопку друштвених закона, у крлетку материнских осећања према детету, сукобљену са лажним моралом фарисејске племићске средине. Постаје нам горак и сам Вронски који, неодлучан и колебљив, крије сам од себе своје срце и пушта да се догоди трагедија, заклањујући рукама очи. Величина Толстојевог писања је та да ми учествујемо живо у тој драми, да ми познајемо те његове личности, да смо их негде видели око нас, да смо доживели нешто слично и да нам сва та животна осећања нису страна, да живе у нама.

Ана Карењина вапије за животом, као што је то учинило мноштво жена и као што то још многе чине тамо где се брачни односи склапају под суровим, несрећним и ропским условима. Она вапије за слободом своје личности, за правима жене и материнства, за правима људског бића да склапа односе према своме срцу и складу природа. Она је живи аргуменат, она је мартир жена, толико је њена лична и брачна трагедија болна и толико животна. А да се креира таква