Наша књижевност

аша књижевност

личност морао је бити у њеном творцу широки праведни и племенити дух, морао је бити човек који дубоко осећа и разуме страдања људског бића.

У овим брачним и породичним драмама и трагедијама које су заокупиле његов дух, Толстој се јавља као отац, у руском значењу те речи. Крај Ане Карењине он ставља упоредо са њеном судбином судбину Кити, која је по оном русоовском постулату изишла из града у природу. Кити је пољски цвет драг Толстоју, цвет који ће његова очинска рука благословити породичном срећом. Његова мезимица је и Наташа Ростова у „Рату и миру“, коју он нежно топло очински посматра као игру детета у природи. Она је дете Москве, а Москва је ближа срцу Толстоја. У Петрограду су царски дворови, дворски куртизани и камарила, хипокризија племства, лажни сјај, оргије празног, глупог и бесциљног живота, тамо је однарођено друштво у коме свака снажна природа, било мушка, било женска, мора доживети убиствене поразе. А Толстој гледа на Петровград из Јасне Пољане одакле се као неки орао на старом руском грму настанио крај руских сељака. Њему се долази на ходочашће, он је апостол и пророк за многе интелектуалце света који живе узнемирени у идејама свога века. Он ту привидно личи на одметника и на оне римске државнике и мудраце који су се уклањали из јавног живота да се посвете раду и орању. Кажем привидно, јер он се стварно одметнуо од племства, али не од живота, од друштва, од проблема свога времена. Он је дубоко проучавао ропски положај сељака у односу на рад и земљу, познавао њихове господаре, експлоататоре и тлачитеље. Сагледавао је својим оштрим проницљивим погледом и непомиреном непомирљивом савешћу узроке свему томе. Он је био велики критичар угњетавања владајућег друштва. Кроз његова уста говорила је, како каже Лењин; сва она многомилионска маса која већ мрзи господаре савременог живота, али још није дошао до сазнања да се има борити, непомирљиво до краја с њима. Толстој је познавао беду и ропство сељака под царистичким режимом. С једне стране хтео је да га извуче из тог мрака незнања, унижавајућег услова на ступањ човека, с друге стране учио га је да се не противи злу, да се одрекне борбе с којом је једино могао уклонити те услове.

Имао је огромних утицаја на развој литературе не само руских писаца, већ и страних. Немировић Данченко описује колики је утицај Толстој вршио на своје савременике и то највише својом простотом и непосредношћу. Из тога је изишла још једна врлина Толстојевог писања. У његовим делима човек се осећа одморен и поред тога што се у њима догађају потресне драме. Као да смо у хладу неке велике шуме кад оморина пече да проври мозак. Или као да смо на чуну на некој великој реци која има своје матице и дивне брзаке, али смо ипак крај цветне, сунчане обале са које живот дозива у загрљај мира и задовољства. Зрачи оптимизам из његових дела иако

|