Наша књижевност

ПЕТ ПЕСАМА

ИЗ ЛОГОРА

Фебруар, 1941

Прошао сам скроз кроз казну, земљу нашу драгу и када је својом снагом костиш; сељаци, пред зидом, веле робијашу:

— И бол је, мој брате, Србија, да простиш.

-— Еј брате, Србија! Знаш траву кад рже,

па ти руку стадо шуме лишћем лиже...

— Сад ногу под ногу, понајлак ћеш брже, уз брдо — ноћ краћа, около — смрт ближе.

За решетком гнев ми у облак облачи

глас, ту крпу пуну истрињених кости;

ребра — рабош глади; очи... — Друже, плачи, и мржња је некад, Србија, да прости.

= Еј брате, знаш сенке Кад их подне жање па сунце-жир легне бразди међ повије.

— Скриј окно љубави дланом кб немање и прса планином. Устаће робије.

— Голе су ми очи кб врапци покисли.

— Стреси сузе с крила, ветар перјем сања скок! — О ја већ летим из срца и мисли Србији тамнијој од крволиптања.

— Еј брате, планина, рођена ко туга мени је девојка са цветом у коси; у њене осоје, свијен луком дуга, пуштам стреле птица, до грла у роси.

Драгано Србијо, крвав од сањања

хтео бих црнину измеђ нас пробости

пре но смрт процвета, с вешала без грања! — И крв је, мој брате, Србија, да прости.

а! али као ико. 3