Наша књижевност

50

О моја драгано, снови које сниваш ору са сто рала њиве твоје браће. Радости којима глас ноћу покриваш витлају дугачким рукама кораће.

Слобода се смеје, а детлић недужно пуже светлим струком дана уз ћувике до зида, који је пресекбо уздужно

и везб решетке сјајем у навиљке.

О кртице топла, девојко у жици, ако ти доносим јабуку од нара ја сам црвенило у свакој коштици обојио крвљу својом и другара,

да би редениксм смеха у самици пркосила мраку руке што удара,

Наша књижевност

док не стигнем с војском што у тешкој битци

за тебе крвари испод четинара.

МОРНАРСКА ПЕСМА

Звезде падавице, о ноћи зрелине

на жалу мог срца шуме нам драгане. О чујеш ли мора ведра од белине, на пловидбу како нас маме

у даљине, где дани кб латице руде и сунце каже девојци: друже!

и људи нису нож за људе

ни смрт — тупо оруђе.

Смрт је за нама, а песма зори

од љубави, од дрхтаја.

О сунце ће скоро дан да нам отвори светао од бескраја.

Еј капетане, за пловидбе дуге певају ли морнари

о луци куд воде звездане пруге и срцу што не крвари2