Наша књижевност

па

"ЧУЈЕ у 2 Пау а тј __О почетку српскога романа

прека, састају. Језик је грчки, али је садржина по свој прилици с истока, вероватно из сирског спева, прерађеног и преведеног у грчку прозу. за

То указује како се јавио овај књижевни род: и доцније, спев преведен на страни језик у прозу постаје роман. Руманца или романца значило је некада дело у стиху, састављено оним простим, исквареним латинским језиком каквим су говорили по јужној Француској, северној Италији, северозападним областима Шпаније, називајући га Ипегџа готапа. У нашој средњовековној књижевности по-

стојао је роман о тројанском рату, Руманац тројски. У том наслову

види се порекло романа. Назив готапх, готапсе, готап значио је повест, испричану језиком Рима.

Упочетку су то биле песме о подвизима разних витезова. Временом је садржина тих песама претакана у прозу и тако су постали витешки романи. С њима су се мешали и романи пореклом из Византије и с истока.

Овај књижевни род је у западној Европи убрзо добио свој строги тип. У прво време јунак тих витешких романа био је ратник-луталица, који обилази земљу на свом коњу, дели мегдане, штити сиротињу и нејач, укида свадбарину и трошарину, дели правду. Доцније, из тога витеза-мегданџије развио се витез, заљубљен у даму, који врши многе подвиге да би се показао достојан њене љубави. Најчувенији такав роман је Амадис Галски.

Читаоцима се много свиђао заљубљени витез-луталица. Његова повест се ширила у тисућама варијаната, док није овештала и пала под перо невештим писцима, који су од овога мотива начинили ругло. Тада се против таквих романа испречио Сервантес. Дон Кихот, у исти мах и јунак-луталица и заљубљени витез, утук је витешким романима, који су за читавих сто и педесет година после проналаска штампе запремали место бољим књигама.

Свако доба има свој тип романа. Рани, примитивни феудализам, у време кад су се још осећале последице велике сеобе народа, дао је роман о витезу луталици. Доцнији, већ сређени и сложенији феудализам, дао је заљубљенога витеза, који је престао да буде сурови мегданџија и претворио се у префињенога племића.

Ренесанса је дала роману друкчијега јунака. Убрзо после појаве Дон-Кихота, Оноре д Ирфе објавио је у три дебеле књиге Астреју, роман о љубави пастира Селадона с пастирком Астрејом. Овај пастирски роман, преведен на многе језике, променио је из основа фабулу и стил романа. Отада, романи седамнаестога века, сасвим у духу ренесансе, буде у читалаца смисао за природу и њене лепоте, а место феудалнога друштва сликају нам идиличну комуну пастира који су ван сталежа и ван власти феудализма,

Откуда то напуштање витешкога романа» Несумњиво услед промена политичких и друштвених, али постоји још један, можда ва-

Ур