Наша књижевност

76 ~ Ра = Наша књижевност

жнији узрок. Хуманизам и ренесанса открили су Европи античку културу. Грчки живот почели су озбиљно проучавати тек људи ренесансе. Они су пронашли у грчким књигама свет сасвим различан од феудалнога и човека који није био средњовековни витез него биће у дубокој вези са природом. Тако се на позорници и у роману место витеза појавио пастир.

Д' Ирфе је претеча савременога романа. После њега је роман захватио све слојеве друштва и разгранао се у тако различне фабуле да су могућности за развој романа постале безграничне. Само четрдесет година доцније, Мадлена де Скидери објављује (1656) свој велики роман Клелију у десет књига, у коме се место пастира јавља обичан човек. Додуше, тај обичан човек још личи некадањем витезу и пастиру; он је још сентиментално заљубљен, још је пун унутарњих тужбалица које чине дело развученим и гломазним, али у њему већ има описа душевних стања који ће постати главна садржина будућих романа.

Романи, слични Клелији, испунили су и седамнаести и осамнаести век, испунили књижарске рафове, будоаре жена, постали омиљено штиво широких читалачких слојева. Али у осамнаестом веку настаје толика разноликост у романима, да се овај век може са сигурношћу означити као епоха у којој се развио модерни роман. То је век који је дао авантуристичке романе попут Жила Бласа, психолошке повести као Манон-Леско, сатиричне као Кандид и философске као Нова Елиоза. Све су то романи и данас савремени. То је још век у коме су објављени и Јади младога Вертера. Али нико се толико не приближује реализму колико Енглези. После Робинзона (1719) и Памеле (1740) јавља се Векфилдски свештеник (1766), а после њих романи Филдинга и Смолета. То су повести средњега грађанскога сталежа, прави породични романи у којима се прича живот обичнога човека занимљивије него живот авантуриста и витеза.

Свако доба има свој књижевни род, коме је узрок промена укуса услед новога друшвенога стања. Осамнаести век дао нам је роман.

То се онда није видело, али се данас види да је у томе веку роман

једини књижевни род који је напредовао. У Француској, после Расина дали су трагедије Кребијон и Волтер, а комедије после Молијера Лесаж и Мариво. Очевидно, трагедија и комедија јаче су у седамнаестом веку, него у осамнаестом, али седамнаести век нема Лесажове романе и Волтерова Кандида. О енглеској књижевности није потребно ни убеђивати: и тамо кад је Шекспир писао драме није било романа, а кад је роман био јак, није већ било Шекспира.

Али значајна дела као Жил Блас или Векфилдски свештеник неће моћи дуго да потисну романе површније садржине. Више од пола сталећа читаоци ће радије читати сентименталне романе по узору Клелије и морално-филосовске попут Велизара. Чак и најбољи међу сентименталним романима тога времена, Памела Ричардсонова, да.