Наша књижевност

- О почетку српскога романа 77

нашњега читаоца одбија разливеношћу стила, дугим описима природе и душевних стања, уметнутим писмима, опширним и непотребним диалозима. Али су такви романи одговарали укусу читалаца. Векфилдски свештеник није био примећен кад је изишао зато што је говорио о најобичнијим људима и о најстварнијим збивањима живота. Сентиментални и морални роман дуго ће се још читати у широким слојевима. -

Што се нас тиче, нама су страни утицаји нанели све врсте, па чак и оне најстарије. Од прве појаве романа на нашем језику, превода Мармонтелова „Велизара“ до Атанацковићева „Два идола), у нас се пишу и преводе готово све врсте: и најстарије — оба типа витешких романа, и позније — пастирски, сентиментални, философски, авантуристички роман.

У времену од 1777, кад је у нас изишао превод „Велизара“, до 1860, кад је објављен „Милан Неранџић“, ми убрзано прелазимо све ступњеве које је европски роман прешао од „Амадиса Галскога“ до „Евгеније Гранде“.

Појава „Велизарија“ је доказ да су наши образовани људи тога времена пратили књижевности великих народа и да су били на вишем нивоу него што нам се то данас чини, гледајући списак наших књига из тога времена или разматрајући опште културно стање нашега народа. Чим је Мармонтел објавио свој роман, слободни мислиоци и рационалистички расположени духови дочекали су га с великим похвалама. Руска царица Катарина, путујући по Волги, превела га је са својим друштвом, и књига је објављена у Москви (1768). Одмах, идуће године, објавио је у Петрограду и Курбатов свој превод, који је имао још више успеха.

Обично се мисли да је Павле Јулинац, као чиновник руског посланства помоћу једног од тих руских превода начинио своју књигу. Данас је, међутим, утврђено да је Мармонтел још више читан у Бечу кад је Јулинац у њему живео. У Русији „Велизар“ је остао у рукама руске аристократије; у Бечу ова књига била је повод за начелну препирку између просветилачке струје и клерикалаца. Са својим идејама о верској трпељивости и другим мислима које су биле као поручене за разнородну аустриску империју, Мармонтелов роман је убрзо доживео више издања. 1768 објављен је први немачки превод упоредо са француским текстом, а 1776 већ четврти, са бакрорезима.

Овим издањем са бакрорезима Јулинац се сигурно користио, јер његов превод садржи те исте слике, што не искључује могућност да се послужио и француским и руским текстовима, пошто је као руски дипломатски чиновник знао оба ова језика.

После Мармонтелова „Велизара“, дванаест година доцније објав-

пио а Га“ САВ