Наша књижевност

Нер > 5 - У Наша књижевност _

љен је 1799 „Робинзон“, на прилично чистом народном језику. Готово у исто време Григорије Терлајић дао је Херасковљев роман „Нума или процветајушчи Рим“ (1801), који је уствари прерада из Флоријана. :

У исти мах Атанасије Стојковић дао је прве оригиналне романе. 1800 излази „Кандор или откровеније египатских тајин“, а 1801 „Аристид и Наталија . Оригиналним и романима назвали су их некада писци историја књижевности, па се тако зову и данас. Али се „Кандор“ тешко може назвати романом. У њему је Стојковић на пет-шест штампаних табака дао маха својим пантеистичким размишљањима, завијајући их у сладуњави стил свога времена. Без радње и дијалога, „Кандор“ би се пре могао назвати неком поемом или идилом у прози, каквих је на све стране било у осамнаестом веку. „Аристиду и Наталији“ више доликује назив романа; ту већ има нешто радње, лица имају своју физиономију, разговарају међу собом, а поред прозе, по тадањем обичају, има и стихова. Двапут већи од „Кандора“ и белетристичнији од њега, овај Стојковићев покушај може се с више разлога назвати романом.

Оригиналност је, међутим, тешко доказати, али се не може ни порицати. Стојковић није био оригиналан писац. (Његова велика „Физика“ у три дела уствари је нека средина између превода и прераде. Његов превод „Новога завета“ такође је плагијат Вукова превода). Али судећи по садржини која одаје невешта почетника и слаба писца, може се закључити да су ови Стојковићеви покушаји романа утолико оригинални што их није буквално преписао, угледајући се на неко одређено дело, ма да су иначе од почетка до краја у маниру многих сличних дела онога времена. Такав је, на пример, и нешто ранији (из 1793) Терлајићев превод немачке новеле „Идеја или мужескаја и женскаја добродетељ“.

Већина тих дела, чак и кад су „оригинална“ или од француских писаца долазе нам понајвише из немачке и руске књижевности, Баш у

»

то доба, и немачка и руска књижевност пуне су тих сентименталноидилских и моралних „повести“. М најбољи писци огледали су се у том роду, али у великих народа такви романи у осамнаестом веку све више су губили образованије читаоце. Прешли су на тезге вашарских књижара да их купује и чита простији свет, као што се то и код нас нешто доцније догодило, око шесетих година деветнаестога века.

Овакве су књиге, почев од ренесансе, радо читане по западној Европи. Средином осамнаестога века прештампаване су у Келну и у јевтиним издањима растуране по вашарима. Немачки романтичари су искористили њихову грађу, вадећи из њих мотиве за епове и драме. Тако је и Гете у њима нашао мотив о Фаусту. У својим успоменама оно казује како је међу осталим таквим књигама читао у детињству и „Цара Октавијана“.