Наша књижевност
Та иста књижица дошла је до руку и Миловану Видаковићу. Он
ће је посрбити под именом „Касија царица или траверзирани Октавијан“ (1827).
У том свом раду Видаковић има једнога претходника: састављача прве „Логике“ Н. Шимића писца „наравоучителне повести“ „Турчин Абдалах и Српкиња Сербослава“ (1807), који по речима једнога критичара, „у својој идилици и романтизму показује толико незнање свега, да нарочито од писца логике чисто за неверицу изгледа“.
Убрзо после Шимића Видаковић објављује своје романе „Усамљени јуноша“ (1810) и „Велимир и Босиљка“ (1811). Ммајући велика успеха, он одважно пише велики роман у три књиге, „Љубомир у Јелисиуму“ (1814—1823), после чега објављује читав низ мањих романа: „Касија царица“, „Силоан и Милена или Серпкиња у Енглеској“, (1829), „Љубезна сцена у веселом двору Иве Загорице“ (1833) и први део „Селима и Мериме“ (1839).
Мотиве за своја дела Видаковић је узимао из сличних немачких романа, али их није преводио него слободно препричавао, мењао и допуњавао. Готово у свима својим романима, он је овако радио: није се држао верно појединости, него је неке сцене избацивао, а нове по свом нахођењу додавао; његово је причање опширније, с много више поуке и размишљања него у оригиналу; уплиће готово свуда догађаје и личности из наше прошлости, а радња се збива у српским земљама. Једном речју, он је, пишући своје романе, једним оком погледао у какву немачку књижицу, а другим у Рајићеву историју, пуштајући притом још и својој машти на вољу.
Чак и по мерилима онога времена, Видаковић је био слаб писац и прилично ниске културе. Да и не помињемо узоре које је могао наћи у страним књижевностима, у његово време на српски су већ превођени многи добри писци, 1803 објављени су Виландови „Абдерити“, 1814 Фенелонов ,Телемах“, 1820 опет од Виланда „Агатон“, 1826 „Дафнис“ од Геснера, 1828 Волтеров „Задиг“, 1829 Виландове „Симпатије“, 1833 Лесажов „Жил Блас“, поред већ поменутога Мармонтелова романа. Али ни читаоци ни сам Видаковић нису желели такве романе. Отуда је „Возарска дјевица“ од немачкога популарнога писца Г. К. Крамера, у преводу Стефана Марковића (деде Богдана Поповићаг) много више читана него Фенелонов „Телемах“.
Свој најобимнији роман „Љубомира у Јелисиуму“ Видаковић је писао већ славан због својих ранијих дела. Веровао је да ће то бити круна његовог рада, јер га је писао с извесним књижевним претензијама и ставом. Али кад је 1817 године изишла друга свеска овога романа, у „Новинама серпским“ јавио се са дугим приказом један књижевни почетник, Вук Караџић. Његова критика била је сасвим неповољна, смела, груба, противно тадањем отменом тону у књижевности, написана простим народним језиком, али толико логична и тачна, да је Видаковић за тили час био срушен са свога пједестала.
о РА“ |
и
ДА.
Ун
Пре у
%
КОД По ом
22 Е Е
др ка