Наша књижевност

о у а МЕ од н

80 8 Б Наша књижевност

Вук је Видаковићу уписивао у грех неколико тешких кривица: Мемогућ језик и стил; грешке историске и земљописне; анахронизме у догађајима; слабу мотивацију радње; недоследност у описивању личности и карактера; морални став; незнање народних обичаја и народнога живота — једном речи све.

Све ове замерке Вук је изложио ванредном логиком и стилом заједљивим до бруталности. Његова критика изазвала је међу обичним читаоцима и консервативним писцима велико жаљење, у највишој књижевничкој елити и међу Видаковићевим противницима одобраБање, а на обе стране запрепашћење. Вук је простачки прекинуо питоме обичаје осамнаестога века, али је у суштини имао право.

Видаковићеви романи нису значили никакав напредак у тадашњој нашој књижевности ни упоређени с покушајима Стојковића или Шимића, али Видаковић ипак остаје значајан писац у историји "наше културе. Он је први будио родољубље и мисао на прошлост, уносећи у своја дела догађаје и јунаке из српске историје. Сем тога, иако није примао Доситејева схватања о народном језику као средству просвећивања, сн је у својим романима ширио његове моралне идеје. Најзад, трећи разлог: Видаковић је први писац у нас који је доиста читан, који је продро у све слојеве друштва, те су га читали и прости и образовани људи. Он је пробудио занимање за лепу књижевност и попео тираж српских књига, које су пре његових романа штампане у 300—500 примерака.

Али велики успех његових романа зауставио је за неко време напредак овога књижевнога рода. Многобројни подражаваоци не усавршавају, него још више спуштају ниво романа у нас. Јевстатије Михаиловић (Цвет невиности или Добривој и Александра, 1827; Освета и судбина или Драгомир жупан требињски, 1833), Јован Стеријин Поповић (Милан Топлица или Бој на Косову, 1828, по угледу на Флоријанову Опсаду Гренаде), Константин Пејичић (Младен и Доброљуб, 1829), Јеван Чокрљан (Огледало добродјетељи и верности или Жалосна прикљученија Драгољуба и Љубице, 1829 и Пољска Љубичица, 1830), Василије Јовановић (Светолик и Лепосава, романтическа повест од времена Стефана Душана Силног, 1831), Атанасије Николић (Љуба Миланова, 1830), Милош Лазаревић (Племенита и силна љубов, 1831), Владислав Чикош-Стојадиновић (Због љубови помиреније или Стројимир и Љубисава, 1833), Тимотије Илић (Ербија, принцеза африканска, 1827, Јелена Серпкиња, мађарска краљица, 1839), Димитрије Михаиловић (Венац искрене љубави Светомира и Зорице, 1840) — данас потпуно заборављени писци, доказују својим романима да су тадањи српски читаоци тражили романе по узору Видаковићевом, али у исто време показују застој и пад у напредовању овога рода. Колико је Видаковићев манир био омиљен, види се и по томе што неколико значајнијих писаца, с више успеха уосталом, продужују Видаковићев жанр. Владан Ђорђевић пише „Кочину Крајину“ и „Цара Душана“, Чеда