Наша књижевност

+ и А НЕК | ве Пер ми

О почетку српскога романа · 81 је => - = у Мијатовић „Рајка од Расине“, „Иконију, везирову мајку“, „Кнеза ' Градоја од Орлова Града“ и „Краљичину Анђелију“, а Стојан Новаковић „Калуђера и хајдука“. Чак и Јаша Игњатовић, први реалист, почеће књижевни рад једном романтичном повешћу у духу Видаковићевом, „Манзором и Џемилом“. | Зинимљиво је да се подражавања Видаковићу после његове смрти (1841) готово никако не јављају. Десет година после његове смрти један нов роман показује колико је књижевни укус напредовао у тој деценији, у којој нема нсвих романа, Тај, сасвим модерни роман, то су »удва идола“ које је Богобој Атанацковић објавио 1852.

2

У

“У 3 З :

Атанацковић је врло занимљива личност. Родом из Баје, са народносне границе српско-мађарске, бечки правник, Атанацковић се у Бечу, заједно са Бранком, Даничићем и Јованом Илићем, кретао у Вуковом друштву. Али духовно радознао, он, сем српскога народнога живота, радо проучава и немачку књижевност, а мало доцније, бави се у Паризу, Прагу, Дрезди, Лајпцигу, Берлину и Лондону. За време тих путовања он пише своје најважније дело, роман „Два идола“. Светислав Вуловић тврди да је тај роман „плод пута“ по Италији. То се не може посигурно рећи, али је тачно да су три месеца по Атанацковићевом доласку из Европе „Два идола“ била већ оштампана,

Из дневника његових путовања, из „Писама српскога путника“, која је објављивао по листовима свога времена, најзад из зрелијих његових радова, може се утврдити у његовом раду спајање два утицаја, немачкога и францускога, Немачки је утицај ранији, још из ђачКких дана у Бечу, а француски доцнији, после првога бављења у Паризу 1848 и 1849. Песник Мита Поповић, који је добро знао његов живот, тврди да је тај боравак у Паризу био за Атанацковића врло користан. „Ту у доколици својој изучавао је француски језик, који је савршено говорио, и ту на врелу упознао се са богатом француском књижевношћу ... Отуд је, што је Богобој позније умотворе своје под утиском француске школе писао и што се испод утиска францускога духа отргнути не могаше, ал отуд и она лакоћа у приповедању и описивању, и отуд она елеганција у стилу. ~“

Данас нам се ове Поповићеве речи чине претеране, али ваља имати на уму да је роман објављен усред прошлога века, да је писан доиста лепим и лаким стилом, да су и композиција и садржина сасвим западњачки, па ће се разумети његов брзи успех. Али о неком директном угледању нема говора. Ниједна одређена књига, ни немачка ни француска, није послужила за узор Атанацковићу. У роману се само

осећа дах романтизма, који је тада на западу већ почео да залази, Е 7 али је још био“ јак, 1 |