Наша књижевност

84 _ Наша књижевност

десет година. За пола столећа ми смо стигли запад, и наши писци убрзо ће дати романе који у многом чему не заостају за сувременим романима на западу. У свом програмском чланку „Поглед на књижевство“, објављеном у Летопису 1857, Јаша Игњатовић, који тада још пише романе сличније Видаковићу него Атанацковићу, одлучно се изјашњава · за реализам. „Српски јунак, вели он, који своју љубав има, тај не јадикује за њом три сата у бледу месечину гледајући, нити гледи кроз кључаоницу како се иста облачи, као .... ритери.“ Он увиђа какав треба да буде савремени српски роман. У њему би, вели, „Србин сасвим као код куће био,“ јер је „од природе доста потсмешљив у социјалном животу, на најмању ствар или ситуацију приметителан“ и „пун вица, па ето и списатеља и публикума сходнога за ... романе. У овој... струци држим, закључује Игњатовић, да би Србљи за кратко време и друге своје суседе превазишли.“

Те своје мисли Игњатовић је ускоро и остварио. Његов први реалистички роман, први такав роман у нашој књижевности, „Тридесет година из живота Милана Неранџића“, изишао је 1860, осам година после „Два идола“. а

Тако смо ми у овом књижевном роду једним наглим развојем достигли велике књижевности западних народа, У том развоју „Два идола“ стоје на прекретници. Између Стојковића и Видаковића уствари нема разлике, али Видаковића и Атанацковића као да раздвајају столећа. Крај свих разлика, „Два идола“, „Милан Неранџић“ и, рецимо, „Нечиста крв“ припадају једном типу романа, савременом европском роману.

Због тога покушај Богобоја Атанацковића има нарочиту цену у нашој књижевности.

БОЖИДАР КОВАЧЕВИЋ

а а ен њ, За