Наша књижевност

- власти, које су претстављали странци, и од спахија који су били Мађари или помађарени, Атанацковић је још пре Јакшића проповедао један патриотизам с јаком социјалном нотом. Њему ослобођење српства није значило само постављање српских чиновника, него и дубок друштвени преображај: ослобођење српских сељака од спахискога ропства. :

Роман је, дакле, потпуно оригиналан својом проблематиком, а то је најважније. Али потка сентименталности која се провлачи кроз цео роман, онај лиризам и романтичарско настројење, па и сам стил и композиција, јасно нам показују да је Атанацковић прошао кроз западњачку књижевну школу.

По тим узорима он је компоновао свој роман тако да се догађаји не могу петнуно схватити, док се књига не дочита до“ краја. Причање почиње у средини, па се у појединим главама враћа на ра није догађаје. Кад бисмо хтели да успоставимо природни ред којим се развијају догађаји, требало би прву главу романа ставити између седме и осме, а десету између дванаесте и тринаесте, али је писац друкчије поступио да би одржао пажњу читалаца до краја, — начин који је у његово време нарочито био у обичају.

Атанацковићев роман има још једну особину која га диже над наше дотадање романе. Споредне личности су доста бледе и неодређене, али главна лица, Младен, Ружа, Младенов друг Иван, крећу се као живи и стоје стварни пред нама. То нису бледе сенке Видаковићевих романа, већ прави људи. Додуше, њихови поступци махом нису продубљени; у причању и анализи нема зрелости, јер су и писац и његова средина још млади и наивни, али Младен и Ружа сасвим јасно стоје пред читаоцем.

Тим врлинама ваља још додати чист језик и јасан, логичан стил. Страна лектира и народни језик, онај природни бачки говор у коме се очувала херцеговачка синтакса, дали су Атанацковићевом роману нарочиту драж. За своје доба он је један од најбољих српских стилиста. Та драж била је за његове савременике још већа, Зато је тако радо упоређиван са Бранком Радичевићем.

Данас, ми њега ценимо мање него Бранка, Па ипак, посматран у оквиру свога времена и поређен с осталим савременицима који су писали у прози, Атанацковић долази у први ред као први западњак и први модерни писац међу нашим приповедачима у средини прошлога века. Његова важност још ће нам се чинити већа, ако имамо на уму да су наши романтичари дали после „Два идола“ свега два романа који се донекле могу с њима поредити; то су „Калуђер“ од Јована Суботића и „Сањало“ од Милорада Шапчанина, али они су написани много доцније (1881 и 1889) кад је већ увелико владао реализам у нашој књижевности.

Између појаве првога оригиналнога романа, Стојковићевога „Аристида и Наталије“ и Атанацковићева дела, било је прошло само пе-