Наша књижевност

270 ЕД ' Наша књижевност

колеба. У тренутцима кад се то појачавање, то потенцирање мотива примењује ва објектима које писац из себе живо и дубоко сагледано и појмљено износи и остварује, онда оно може да буде и драж, ла се гледа и прима као раскошно, из препуних извора искуства уобличавање стварности. У овом случају, на пример, везири У овој књизи су сви под лупом сликани, сви са сргзмерама које су изнад нормале, али можда баш тако упечатљиви и дубоко продирући као утисци. Али у случају где се у апстракцијама формира и формулише мотив овако подигнут и појачан, оне га тако рећи претварају У неки други квалитет и дају му другу вредност. Је ли Давил сажаљења достојна ништарија, или трагични јунак који се у животу не сналази и уклето њиме лута, питање је пред којим се, по прочитању историје о њему, остаје у недоумици. -

Обратили смо му посебну пажњу, јер он у ствари и јесте у овоме делу његова садржајна срж, али и зато што је можла баш изузетно карактеристичан за извесне пишчеве стваралачке процедуре и манир. Али и зато ла би се вилније указало на друге резултате и на конкретнија остварења у овој књизи, која их је

_ препуна Има овде читав низ личности и појава, и сцена и епизола које управо

задивљују својом живописном и убелљивом конкретизацијом и у лавању којих свака појединост живи и дише топлим лахом стварности, који би, чини нам се, замаглио и хладно оглелало кад би га човек налнео над понеку од ових страница. Ако се изузме још млали Лефосе. помоћник франшуског консула Лавила који је У ствари дат само као антитеза главноме јунаку, и зато исто тако некако у апстпакпији као и он сам. и који ништа мање није аморфан и бестелесан ол њега. и тако исто као он без поллога у себи, само све у супротноме усмерен, са толико исто потенпиране вољности колико је код онога полвучена безвољност, многи ликови овде живе као изврсни дуборези, опипљиво рељефни. узбулљиво живи и лелуЈући. Споменули смо везире, можемо споменути и оно неколико пустолова који се врте око оба консулата, и од којих је сваки лрагопеност за себе. можемо споменути и оба аустријска консула који су кроз Травник прошли. нарочито првога, фон Митерера, који се у неколико ситуација открива У изврсно извајаним облицима, па неке од босанских фратара —- нарочито фра Луку Лафинића, фратра и лекара, мистика и материјалисту у исти мах —, па православ-_ не владику и јеромонаха, па читав низ других мање значајних у салпржини књиге, али не мање животом налахнутих. Или жене које се овле јављају, и које Анлрић даје, чини се, нарочито финим прстима извајане. М жена самога Лавила, уз њега онаквог, дејствује лалеко убедљивије ол њега. Али зато суппуга фон Митерера, Ана Марија, претставља овле јелну од најефектнијих појава. За психологију жене, Андрић има скоро неке изузетне слутње и уме да је наговести у податцима који је обасјају неочекиваним осветљењем,

У епизодама је, исто тако, дато неколико тренутака који се не заборављају. Она два-три момента у којима се креће та оријентална маса, кад се „затвори чаршија“, да неки дивљи нагони проговоре, и кад се убијају људи и вешају невини, иду у можла најрељефније описе гомиле у покрету. Или, на примег, долазак крвавог везира Силиктар-Али паше, који заводи терор и насилност без икојега обзира, и који самим својим доласком ствара такву панику У људима, да се атмосфера живота наједном претвара у мраз и у смрт. Или, у другом правцу, сцена између младога Дефосеа и босанске девојке у башти, или опет између њега и Ане-Марије, или она у казаници, или оне које тумаче узајамне људске и дипломатске односе између консула међусобно, и њих обојице и везира, и тако даље. Треба читати како је овде дата зима у њеноме- утицају на људе, која је трагичност извучена из њене пустошности и беспомоћности ч0-