Наша књижевност

Хроника

века пред њом, или како је праћен траг дејствовања у људима са туђих страна оног „оријенталног отвора“, који је Давил осећао као неку опсесију. Или, најзад, као једну од најимпресивнијих, сцену сукоба Колоње са помахниталом муслиманском масом и његово т. зв. преобраћање у Турчина. Из безброј оваквих појединости, а све уплетених као податци и елементи једне опште атмосфере, ова књига транспирира своју садржину као да је обливена неким мирисима.

Али само као атмосферу, као амбијент, као позадину, као декор. Напред стоје туђи елементи овој средини, они живе и делују, они су непрестано пред оком и у појимању читаоца, а све што је локално дејствује само као контраст и осенчење њиховим кретњама, Травник, Босна, унутрашњи односи, тешка трагика подвојености и искрвљености истога елемента, стварност балканска и наша која на томе месту и у томе тренутку нарочито злокобно одјекује, овде остаје некако недовољно присутна, ако и не баш сасвим отсутна, тек наговештавана овде-онде; тек колико као сугестија за атмосферу, за стања, без удубљивања у сама та стања. И без постављања неких питања о томе примитивном друштву као таквом, о његовим облицима, о његовим унутрашњим постројењима. Чаршија се види само као кулиса, и чује тек колико да се сцена одреди и тим елементом, али остаје пред читаоцем исто онако затворена као и пред тим странцима који се у њој крећу. А сељак је сасвим отсутан, нема га уопште овде, о њему се тек толико шапне колико да се наслути да као елемент живи негде у позадини и тами. Дакле, сама средина је израђена као живи и фино патинирани оквир, али није претворена у дејство. 5

И није повезана са временом. Овако како је дата, она би се у истим податцима могла ставити временски и у за два века ранију епоху. Мало се шта У њој осећа као одјек великих историских потреса епохе, који би је у њу укључио. То је време које се непосредно јавља иза Француске револуције, доба пропадања и преображавања неких стања и система, доба великих и пертурбативних Наполеонових ратовања. То је време кад се почео да мења спољни лик света. На Истоку, у Стамболу, откуда се овом земљом управља, крваво се боре тежње за старим, пуним, сувовим самовлашћем и оне друге, које су покренуте и задахнуте идејом просвећенога управљања државом. У Травнику, изузетно, и скоро неочекивано, историја добија неке своје мале, али не зато и безначајне факторе, претставнике великих земаља у сукобу, да и кроз те дивље, непроходне и опаке планине утру путеве неким империјалним закорачавањима. Био би то доиста изврсни одломак у садржини ове књиге који би велику и узбудљиву историју света хтео да сагледа из ове бескрајне удаљености, из које би се видела можда као са друге планете, али зато, у неком, минијатурном облику, живописно и са оштрином. Али се ови посланици историје овде чисто људски утапају у борбу са средином, и управо као људи се тек овде, под неким изузетним координатама, нарочито видно и осветљено откривају. М писац их највише, ако не баш и искључиво у тим осветљењима и гледа.

А Босна није тако мировала како би се из ове књиге могло закључити, и Балкан није био тако неповезан са историјом како се то овде намеће као утисак. Револуције и ту потресају старе односе и поравнања од векова утабана. Наполеон допире и до пред његове капије. Иво Андрић то не заборавља. Он осећа таласања и трешњу времена, бележи, као сеизмограф, потресе, али само графиконски, у неколико „зиг-заг“ цртица. Он доводи историју у Травник, али је ту пушта да скоро сасвим мирује. Она је само покретач неких чисто људских реакција код консула који овде претстављају и заступају њене тенденције, али се саме те тенденције много не виде, јер се највише посматрају и уо-

о о м

1 ај

Зи

за

у, 5

ју