Наша књижевност

Хроника | 273

СОВЈЕТСКИ ПИСЦИ ЗА ВРЕМЕ РАТА

ВАСИЛИЈ ГРОСМАН

Василиј Гросман је радио у области примењене хемије пре него што је постао популаран писац, аутор монументалног романа „Стјепан Кољчугин“, приповетке из доба рата „Народ је бесмртан“, и многих других изврсних прича и црта. Син познатог инжењера хемичара, Василиј Гросман је и сам изабрао ту струку. Завршивши 1929 године универзитет, отишао је у Домбас и запослио се у Макејевском научно-испитивачком институту за обезбеђење рударских радова. Специјалност су му биле отровне материје. Ступио је У одлучну борбу с азотном киселином, експлозивном прашином каменог угља и другим подмуклим неприја"тељима који упропашћују рударе у дубинама земље.

Да ли је тада мислио млади хемичар Гросман да ће кроз петнаест година његово широко познавање у области хемиских отровних материја добро доћи писцу Гросману за стварање једног од најстрашнијих оптужних закључака противу фашизма — за опис логора смрти у Требљинку 2

У јесен 1944 године Василиј Гросман је писао: „За убијање су се примењивали разни начини: пуштање искоришћених гасова од мотора тешког тенка, који је служио као дизалица у требљинској станици. Тај искоришћени гас садржи у себи 2—30/) угљене киселине, која има особину да везује хемоглобине крви у, чврсто стање, такозвани карбоксихемоглобин. За двадесетак минута хемоглобин људске крви чврсто се веже с угљеном киселином и човек дише „напразно“ кисеоник не улази више у његов организам, јављају се знаци недостатка кисеоника: срце лудачки лупа, тера крв у плућа, али крв, отрована угљеном киселином, нема снаге да узме кисеоник из ваздуха. Дисање постаје храпаво, показују се знаци тешког гушења, мркне свест и човек умире као што умире удављени. („Требљински пакао“.)

И ето угљена киселина постаје у рукама проналазача смрти-оруђе планског уништавања милиона људских живота! Гросман пише о њеном дејству на људски организам подробно и тачно, као истраживач. Он мобилише у себи све искуство, све методе научника, који зна да поступа е лаконским формулама, с апсолутно тачном дозом састојака који превиру у танком стаклу реторти, с науком која захтева ум аналитичан и смео, и не дозвољава побуну узбуђених осећања... Он се уздржава од страдалачког јаука и гневног крика, стеже зубе и рођено срце, да не би дао наступу лудога гнева да му запљусне свест и замагли слику Требљинског пакла, коју оживљује у свом опису.

Човечанство мора све дознати. Плодна требљинска земља није у стању да сакрије у својим недрима трагове убиства три милиона људи. Она враћа из себе „изломљене кошчице, зубе, ствари, хартију..." Гле, „жуте, ватрене као бакар таласасте густе косе, свилене, лаке, дивне девојачке косе затрпане у земљу, а

поред ње исто тако светле коврџе, па даље црне тешке косе на светлом песку, а даље још и још...“

Сад у име те девојачке косе — једине успомене на оне који су били тако млади, који су хтели дисати, смејати се, волети и које су Немци угушили у гасној

: ; 4

3: =